Наставак једне узбудљиве приче

Истраживање виртуелних светова и могућности њихове образовне употребе је  узбудљива авантура у коју смо се Катарина Вељковић и ја отиснуле  прошле године  као потпуни почетници. Од тада смо, корак по корак, напредовале, учећи од колега и експериментишући заједно са ученицима. Откриле смо многе занимљиве  дестинације, набавиле своју кућицу, научиле да снимамо филмиће у Секунд Лајфу, креирамо објекте, повежемо виртуeлни свет са Мудлом и одржимо у њему два часа  са ученцима.

Следећи корак у овој нашој авантури је управљање аватаром (наш дигитални представник) помоћу покрета, што омогућује уређај под називом Кинект (Kinect) који детектује покрете и преноси их у рачунар.

Како изгледа када се повеже овај сензор покрета са  виртуелним  светом Секунд Лајф , погледајте у видео запису испод.

Повезивање Секунд Лајфа и Кинекта

Узбудљиво, зар не!?

Коју игру играш

У жељи да сазнам које су то игрице које окупирају слободно време наших ученика, разговарала сам  са Петром, матурантом Техничке школе  “9. мај”, који ми је пренео нека своја “гејмерска” искуства.

Први део нашег разговора можете послушати на овој вези, а наставак овде.

Ово је други  пут да сам се окушала у постављању аудио снимка на интернет. Био ми је потребан алат помоћу кога ћу то урадити и определила сам се за Audioboo који осим што омогућује да постављате снимке са свог рачунара, нуди и могућност снимања поткаста директно на интернету. Могуће је поставити слику, геотаг, односно локацију на којој је аудио запис настао и поделити га на друштвеним мрежама. Оно о чему морате водити рачуна је да аудио запис не пређе 3 минута, јер ћете га као ја, морати поделити на 2 дела.

Конективизам - учење за дигитално доба

Reblogged from ЧАСОПИС ЗА НАСТАВНИКЕ "Партнер у учењу":

Коришћење интернета у образовне сврхе изменило је начин учења - нпр. раширена употреба веб 2.0 алата у образовању омогућила је да они који уче међусобно сарађују и динамички креирају садржаје. Овај нови модел електронског учења покушава да објасни нова, конструктивистичка теорија учења, по којој је учење колективан и активан процес са учеником у средишту и којој је наставник пре свега модератор.

Семинар: Изградња знања, сарадња и употреба ИКТ у школи 21. века

Технологија, интернет и медији у комбинацији са добрим подучавањем, могу револуционарно унапредити образовање. Sir Ken Robinson

Ако се осврнемо око себе видећемо младе људе, децу и средњошколце, који на улици, школском дворишту, у кафићима, код куће, куцају поруке на мобилним телефонима, твитају, играју игрице, придружују се различитим онлајн заједницама, снимају и објављују клипове на Јутјубу. Они једноставно не могу да замисле живот без мобилних телефона и интернета. Међутим, иако су ова два продукта савремене цивилизације револуционарно променила начин на који комуницирамо, радимо и учимо, употреба мобилних телефона у школи, на часу, сматра се ометањем наставе и забрањена је, а приступ интернету онемогућен или ограничен.

Уместо да бранимо и ограничавамо, зар не би било боље да могућности које технологија нуди искористимо за мотивацију ученика и побољшање квалитета наставе? Како то да учинимо, на који начин, којим методама, приступом? 

У XXI веку улога наставника је комплексна и сложена. Он треба да остане добар предавач, али и да буде више од тога, ментор и организатор, неко ко ослушкује, усмерава своје ученике и помаже им да у новим условима стекну добро образовање. Да би све ово могао да постигне, он мора константно да учи и усавршава се имајући у виду да је у 21. веку образовање  најзначајнијим ресурс, а добар наставник  његов кључни фактор.

Пре две године била сам, заједно са Душом Вуковић и 50-ак иновативних наставника из различитих земаља света,  учесник на међународном институту за наставнике „Партнер у учењу”, у Редмонду у САД. Знање и искуства која сам тамо стекла о иновативним начинима подучавања и интеграцији вештина 21. века у наставу, одлучила сам да поделим са наставницима у својој земљи. Стога смо Душа и ја акредитовале семинар помало рогобатног назива, иза кога се крију одговори на многа питања која муче данашње наставнике, а пре свега на питање  како смањити јаз између школе и живота изван ње и пружити ученицима адекватно образовање за 21. век.

  ПИЛ институт за наставнике

Семинар почиње 10. маја на адреси: http://www.kreativno.rs/.

Више о искуствима са ПИЛ института можете прочитати на овој вези: http://eduobr.blogspot.com/2011/08/httpwwwbloggercomimgblankgif.html

Пријаву за семинар Изградња знања, сарадња и употреба ИКТ у школи 21. века, можете преузети овде.

Exploring Second Life – забелешке са једног виртуленог путовања

Данас сам се уверила да бити наставник не значи заборавити како је бити дете и да, бар неки од нас, нисмо заборавили да се играмо. Истражујући могућности образовне примене виртуленог света Секунд Лајф, осетила сам дражи искуственог учења које је, иако се одвијало у дневној соби, бескрајно подсећало на авантуру.

Урањајући у овај паралелни универзум, у току данашњег поподнева урадила сам и научила следеће:

1. како се позивају пријатељи, креира група, шаље позив пријатељу на одређену дестинацију (Секунд Лајф се дефинитивно базира на друштвеном конструктивизму)
2. пронашла одлично видео упутство о изради фотографија у Другом свету и практично применила научено
3. спријатељила свој лични и наставнички аватар и одвела их  на исту дестинацију (постоје модериране дестинације, којима се приступа само по позиву)

   

Збуњени аватари – заједничка СЛ фотографија

1. открила могућност размене, дељења различитих објеката између аватара
2. како да прихватим позив у групу и комуницирам са другим становницима овог виртуелног света
3. како да мењам положај тела док седим на клупи

Опуштена комуникација у виртуелном свету

Велики корак за једну дигиталну придошлицу, зар не?

Подели ово:

Презентација за конференцију Слободан софтвер у настави

Упознајте Киндл

Прошлог викенда сам коначно успела да набавим књигу за којом сам трагала безмало годину дана. Прво сам чекала да је преведу на српски, затим да је објаве, а пошто  у Бачкој Паланци има свега пар књижара у које, узгредбудиречено, нова издања стижу са великим закашњењем,  потегла сам до Новог Сада како бих је купила. Када сам љубазној продавачици свечано саопштила да је ово последња књига коју купујем, збуњено ме је погледала, претпостављам зато што сам јој личила на некога ко воли да чита.  Не желећи да је оставим у недоумици, додала сам: “Последња папирна књига”. У даљем разговору открила ми је да неке издавачке куће у нашој земљи озбиљно размишљају о томе да пређу (и) на електронско издаваштво (за сад на сајтовима издавачких кућа у електронском облику можете пронаћи само неколико првих страница најновијих књига, што служи као реклама),  али велика препрека за то  је начин плаћања.

Док се наше издавачке куће не осмеле на тај први е-корак, остаје нам, ако желимо да читамо најновиjе светске бестселере, да их наручујемо преко Амазона, највеће и најпознатије електронске књижаре, која од 2007. године производи и читач електронских књига, Киндл.

Амазон сајт

Шта је Киндл и које су његове предности

Киндл је читач у који може да се смести једна омања библиотека од  неколико  хиљада књига. Изгледом подсећа на нешто између мајушног таблет рачунара и великог паметног телефона. Уствари, Киндл је величине класичне књиге, сасвим лагане и са екраном који захваљујући технологији електронског мастила такође подсећа на странице књиге.

Писмо Харалампију у Киндлу

Са једне на другу страницу књиге (у случају да имате Кидл-тач) се прелази додиром прста на екран (могуће је прелазити и са једног поглавља на друго, враћати се уназад, итд). Како и у папирним, и у књигама које читамо помоћу овог уређаја можемо да остављамо белешке, означавамо текст, а постоји и могућност истраживања књиге (опција X-Ray), слушања позадинске музике (за оне који воле да читају уз музику), претварања текста у говор (ако волимо да нам други читају) и дељења, односно слања забелешки или омиљених цитата, директно са овог читача на неку од друштвених мрежа (за ово последње потребно је имати приступ интернету).

Дељење омиљених цитата

Осим набављања и читања књига (што му је основна намена) директно са Киндла  можете претраживати интернет, проверавати своју електронску пошту, пратити и писати твитове, повезати се са  Википедијом итд.

Како до књиге за Киндл

Ако сте регистровали свој Киндл уређај на  Амазон сајту, директно са њега уз помоћ опције Куповина у Киндл продавници (Shop in Kindle Store) можете преузимати, односно куповати књиге. Књига на коју сам чекала месецима и платила је 800 динара, у електронском облику (додуше на енглеском језику) кошта 13 долара (за нас је то ипак скупо), наручује се једним кликом и стиже вам за неколико секунди. За куповину морате имати кредитну картицу, а у случају да не желите да је користите, имате  сасвим довољно одличних бесплатних књига. За мене, с обзиром на то да ми енглески није матерњи, ово је одлична прилика да вежбам страни језик,   посебно због тога што су у Киндл уграђени Оксфордови једнојезични речници, тако да када наиђем на непознату реч, превучем је прстом и појави ми се њено објашњење.

У Амазон књижари нема књига у киндл формату на српском језику, а тешко да ћете их наћи и негде другде на интернету. Али зато постоји бесплатна апликација Calibre e-book management уз помоћ које можете да претварате књиге из различитих формата у формат који подржава Киндл.

Менаџер електронских књига

Добра вест је такође да Киндл уређај препознаје ћирилицу, као и да се књиге у њему могу организовати као у правој библиотеци.  Ја сам например, преузела нека дела са Дигиталне антологије српске књижевности која се обрађују на часовима српског језика и књижевности и објединила их у посебну колекцију коју сам назвала Читанка.

Имају ли електронске књиге душу

Претпостављам да ће многи љубитељи лепе књижевности рећи да су електронске књиге без душе и да се никад неће одрећи оних папирних, јер нема ничег лепшег од мириса тек купљене књиге, ни чаробнијег од звука који производи шуштање хартије под прстима. Магија читања на овакав начин је незамењива.

Но, ако имамо у виду Бланшоову тврдњу да: “Књига бива књигом тек кад се чита”, и да је суштина у духовном свету у који нас она уводи, не у њеном оваквом или онаквом облику, можемо лакше превазићи отпор и предрасуде у вези са књигама у нетрадиционалном облику. На крају крајева, ако је најважнији симбол Гутенбергове галаксије одлучио да се прилагоди ери интернета, и понуди нам своје најрепрезентативније примерке бесплатно  (Пројекат Гутенберг) зашто не бисмо и ми пружили руку новом времену и могућностима.

И, за крај

Киндл сам први пут пожелела пре 2 године, када сам мучећи се да заспим у току једног дугог лета, бескрајно завидела младићу који је прекраћивао време читајући омиљену књигу. И не само једну, могао је да чита две, три, читаву библиотеку уз помоћ само те једне, лагане и елегантне справице!

Овог лета сам свој дуги лет безбрижно преспавала, не завидећи никоме, док се у мојој торбици, тик уз пасош и карту, удобно сместио читач електронских књига, Киндл. Сад кад га имам, читање могу да одложим и за неки други пут.

Импресије из центра света

Када сам пре пар година посматрала Атлански океан са Рта добре наде, места са кога је мојој мајци пре скоро пола века стигло писмо које сам ја као дете касније више пута читала не верујући да таква места уопште  постоје у стварности, схватила сам да је све могуће. Одлучила сам да одмах ту, на крају света,  зажелим следећу нереалну жељу и за сваки случај,  чврсто је загрлим и овековечим.

Крај света је право место да замислите жељу

У Њујорк сам стигла аутобусом, из правца Њу Џерсија и узбуђење које сам осетила када сам први пут уживо угледала обрисе ове тако познате метрополе, било је слично оном кад сам угледала пирамиде како провирују иза неугледних недовршених кућа у каирском предграђу. Чуда цивилизације ниједног човека не остављају равнодушног.

Врло брзо је, захваљујући Линколновом тунелу, који пролази испод реке, ова прва, визуелна импресија, уступила место бројним другим, усковитланим, помешаним, јер само што сам закорачила из расхлађеног аутобуса на врели асфалт, запахнуо  ме је мирис воде и мирис рибе који ме је подсетио на детињство и Рогозницу. Осим мириса, ветар је разносио и звуке градске вреве какву још нигде нисам чула и скренуо ми пажњу на реку жутих таксија који су пловили кроз гужву.  На тротоару, као да је се не дотиче ужурбани пулс овог града, седела је бескућница задубљена у  часопис.  Помало сам јој завидела у том моменту, ипак она живи у Њујорку, најпознатијој метрополи на свету.

Њена адреса је New York, New York

По чему је Њујорк, односно његово средиште, Менхетн,  толико посебан, схватила сам чим сам се (након скоро два сата стрпљивог стајања у реду) попела на  Емпајер Стејт зграду.  Менхетн је полуоство, са запада и истока опкољено рекама (Хадсон и Источна река), на југу запљускиван Атланским океаном. 

Панорама Менхетна

Реч Менхетн на језику Индијанаца значи острво брда, али је то првобитно значење почело да губи свој смисао још када су први досељеници, Холанђани, почели да разбијају стене (стене се данас могу видети само у Централ парку), копају канале и мењају изглед овог полуострва. Од тада до данас, једино што је остало стално у Њујорку су промене.

Фрагменти прошлости у Централ парку

Захваљујући сјајном географском положају и сталној људској потрази за бољим животом, али и модним трендовима (у 17. веку помодни Европљани су били луди за дабровим крзном),  овај град је почео да се развија и расте. Није ни чудо да су реке исељеника из целе Европе пре више од века свој нови живот започињале управо у њујоршкој луци, загледане у обећавајућу Статуу слободе. Посматрајући је са трајекта који вози до острва Стејтен (прилика да се Њујорк доживи и разгледа са воде) учинила ми се малешна, као да не оправдава огромне снове које су снивали путници треће класе прекоокеанских бродова, они попут Николе Лулића из Коњског брда у Лици.

“Да ли ће слобода умети да пева…”

За разлику од европских градова који се диче старошћу својих грађевина, трагови прошлости овог града су скоро сасвим избирсани чак и на југу, одакле је почео да се развија и расте у 17. веку. Старе колонијалне грађевине замениле су импресивне и вртоглаво високе куле од челика и стакла, које се огледају једна у другој као у огледалу. Ретки су споменици из којих можемо да наслутимо како је Њујорк изгледао некада, попут Капеле Светог Павла, која изгледа као насукана међу високе пословне зграде у Финансијској четврти и Бруклинског моста са кога се пружа величанствен поглед на град.

Старо се огледа у новом

Скоро сви, који су били у Њујорку или су слушали и читали о њему, рекли су ми да овај град уствари и није Америка, него цео свет у малом. У то сам се уверавала на сваком кораку, и када сам  у Кинеској четврти покушавала да се споразумем са продавачицама које не говоре енглески, и када сам у загушљивом, клаустрофобичном метроу слушла реге музичаре како свирају нашу Месечину, и када сам залазећи из једне четврти у другу имала утисак да ступам у потпуно нови другачији свет, другу димензију.

Алиса у земљи чуда и неонских реклама

За четири дана, колико сам ја имала на располагању, успела сам тек да дотакнем Њујорк, али не и да сама останем нетакнута. Много тога ме је импресионирало, заинтригирало, узбудило, запањило.  Успела сам да осетим потпуни мир гледајући океан са његових  докова, али и узнемирујући страх само неколико стотина метара даље, посматрајући колону људи која обилази место на коме су се некад уздизале куле близнакиње.

Ground zero – меморијал и градилиште

Ипак, најлепши осећај који ћу понети из Њујорка је пљусак који сам доживела када сам изашла из цркве Светог Саве коју сам посетила пред сам повратак кући (тј. својој америчкој кући у Вашингтону). Била је то права провала облака, али не она од које се склања на суво и сигурно место, већ она која вам говори да сте баш ту где треба,  ту,  у центру света и да сте и ви помало његов становник.

Једна сличност између Београда и Вашингтона

Читајући духовите  коментаре на  Твитеру поводом увођења БусПлус картица за плаћање градског превоза и нових правила у вези са његовим коришћењем,  слатко сам исмејала новим мукама Београђана,  али и уплашила за нас из провинције. Како ћемо се, у ионако хаотичном Београду, изборити са новим правилима и контролорима у пренатрпаним аутобусима? Негде сам прочитала да су казне за улазак на средња врата драконске, али можда је то била само неслана шала.

Како бих се припремила за Београд, одлучила сам да тренирам овде, у Вашингтону, где нема ни контролора, ни застоја проузрокованих гужвом и где сви уредно користе своје SmarTrip картице које веома подсећају на оне београдске. Наравно, постоје и разлике које иду у прилог практичним Американцима.

1. Цена картице је 10 долара и имате на њој новца за отприлике 2 вожње.

2. Напуните картицу са онолико новца колико желите, односно мислите да ће вам бити потребно за одређени период. То радите уз помоћ аутомата који се налазе на улазима у метро станице, или у самим аутобусима. Претпостављам да их има и на неким другим местима, али  нисам проверавала.

3. Овом картицом плаћате вожњу градским аутобусима (различитих превозника), метроом (постоје плава, зелена, црвена, жута и наранџаста линија и за све важе иста правила и цене), а можете да је користите и за плаћање паркинга.  Картица важи не само у граду Вашингтону, већ у целој области, која се протеже и на државе Мериленд и Вирџинија.

4. Нема збуњујућег увлачења картице у некакве апаратиће за поништавање (сећам се да сам се последњи пут у Загребу шверцовала са све купљеном картом коју нисам знала како да поништим). Довољно је да прислоните картицу на сензор и он ће вам скнути новац потребан за вожњу.

5. Ако се возите аутобусом, картицу прислањате само приликом уласка у њега и на екрану можете да прочитате колико вам је новаца још остало на њој. Једна уплата (вожња је 1,60 долара) важи 2 сата и за то време ви можете и да промените аутобус, паметна карта ће вас препознати и неће вам поново скинути паре. Ако немате смарт картицу, можете да убаците новац у апарат, цена је иста, с тим што се онда не надајте кусуру нити бесплатном мењању аутобуса.

6. Метро је нешто скупљи и цена је различита у различито доба дана (у шпицу је најскупља). Картицу прислањате на сензор и приликом уласка на станицу  и приликом изласка из ње, с тим што вас први пут паметна машина само региструје, а други пут вам скине новац.

7. Оно што ми се нарочито допало у градском превозу у овом граду је што је прилагођен и особама са инвалидитетом и што нисам ни у једном моменту, без обзира да ли је у питању аутобус или воз, доживела неку непрјатност. Сви су љубазни, предусретљиви, нема гурања и псовки, а уступање места старијима је нешто што се подразумева.

Вожња јавним превозом у Вашингтону је право уживање. Надам се да ће ускоро бити  и у Београду.

Музеји у Вашингтону

Оно што Вашингтон издваја од већине градова који који се диче својим музејима, је што је улаз у већину овдашњих бесплатан, те је стога прави грех не обићи их.

Смитсонијан институт

Под окриљем овог образовно-истраживачког института налази се 19 музеја и галерија, 9 истраживачких центара и зоолошки врт, смештени на потезу који се зове Национални центар (National Mall).

 Смитсонијан  мапа

Обилазак је најбоље започети од централне зграде која подсећа на замак и која је најстарија зграда овог комплекса – завршена 1855. године. Унутар ње налази се центар за посетиоце, а на самом улазу је крипта оснивача института, Џејмса Смитсона.

Централна зграда Смитсонијан института

Који ћете од 19 Смитсонијан музеја посетити, зависи од ваших личних интересовања и склоности, али ако имате довољно времена, вреди видети сваки од њих.

Ако из централне зграде изађете у ботанички врт, његовим стазицама можете прошетати до Музеја афричке уметности који ће вас очарати својим бојама и облицима, као и спојем традиционалног и модерног. Артефакти сакупљени са различитих крајева овог континента, употпуњују слику о афричкој култури, сведоче о естетским, колико и животним вредностима људи у различитим временима, пркосе предрасудама. За мене је највеће откриће и најшокантнија (у позитивном смислу) била изложба радова мароканске уметнице Леле Есејди (Lalla Essaydi), под називом Painting and Desire. Изазовне фотографије женских тела прекривених арапском калиграфијом, огромног формата, слике које представљају њено виђење слика европских оријенталиста 19. века, храбро пркосе стереотипима свих врста, посебно оним који се тичу пола и доживљаја арапске културе.

Не мање провокативна и узбудљива је и бунтовничка прича  каталонског сликара наредалисте, Хуана Мироа (Joan Miró), поставка под називом Мердевине бекства (The Ladder of escape) која се налази у Националној галерији уметности.  За истинске познаваоце ликовне уметности ова изложба је сигурно права посластица, а мене, лаика, док сам посматрала 3 огромна платна различитих боја на којима је као невештом, дечијом руком,  повучено неколико линија (на једном платну чак једва видљивих) навела ме је на размишљање о смислу уметности. Да ли je уметност специфичан вид бажања од апсурда, односно супротстављање истом, или бег у апсурд?

У Природњачком музеју (Natural History Museum)  који пружа могућност да, одвојени од градске вреве и несносне жеге, отпутујете у најдубљу прошлост планете, пажњу ми је  заокупила интерактивна поставка о леденом добу (сетих се нашег Миланковића) и океанима.  Овај музеј вреди обићи више пута и свакако ћу то учинити најмање још једанпут.

Улаз у Природњачки музеј

Од Air & Space музеја сам много више очекивала (изгледа да су овде уживали љубитељи авијације, посебно ратне)  и била бих сасвим разочарана да нисам натрапала на своју опсесију из детињства, свемирску истраживачку станицу Скајлаб, у природној величини. Прича о Скајлабу који прети да падне баш у моје двориште, је једна од првих коју сам написала и коју сам са узбуђењем читала деци из комшилука. Хвала на Скајлабу и занимљивој причи о првим летовима у свемир, али овај бих музеј ипак препоручила особама мушког пола, којих je највише и било међу посетиоцима.

Музеј холокауста

Место које свакако вреди посетити ако се задесите у Вашингтону,  је Музеј холокауста (US Holocaust Memorial Museum) који се налази близу Вашингтонског споменика и недалеко од Смитсонијан комплекса.

Музеј холокауста

Музеј има више поставки, у оквиру њега је и библиотека, центар посвећен преживелим жртвама холокауста и центар за напредне студије о холокаусту. Специјална поставка о нацистичкој пропаганди (The Power of nazi propaganda)  осмишљена је тако да посетиоци могу хронолошки да прате развој нацистичке пропаганде, преко филмова, постера, интерактивних мапа итд, била ми је веома интересантна, не толико сама по себи, већ због других посетилаца.  Посматрајући њихова лица и реакције, евоцирала сам свој доживљај холокауста приликом посете Музеја холокауста у Јад Вашему.

Тражећи излаз из сиве зграде овог музеја (поново асоцијација на Јад Вашем) која подсећа на лавиринт, натрапала сам на ходник у коме се налази  поставка посвећена Сребреници. Овде није било никога, баш никога, да посматра моју реакцију.