Свакидашња јадиковка
Већ по ко зна који пут, моја сестричина Јелена ме је једним сасвим обичним питањем потпуно избацила са колосека, управо онако како то младост у својој наивности уме да уради.
Питање које ми је поставила, из Котора, где је са породицом отпутовала за првомајске празнике, гласило је: „Шта има тако занимљиво изнад старог града када сви иду тамо?“
Њене речи одјекнуле су у мени као сирена за узбуну. Како то да нисам ни пожелела да идем са њима! А могла сам. Зар сам заборавила да сам некоћ (давно, изгледа) хрлила у овај град у свим годишњим добима. Често и без било каквог плана и резервације, само са руксаком. Опраштање од Котора, значило је за мене опраштање од лепоте и повратак у неомиљену свакодневицу, убицу лепог. Имала сам тад обичај, да на путу до школе – који је трајао око пола сата и водио је кроз део града који се зове Синај, замишљам да сам негде другде.
Сетила сам се једне приче коју сам тих (давних) година написала и коју сам сматрала интимном – интимном у смислу да је представљала све оно што ја јесам, односно што сам тада била. Једним делом била је то је и литература коју сам тада читала и промишљала.
Сестричино питање ју је извукло из прашњаве фасцикле (право чудо да сам је уопште пронашла) и са осећајем кривице делим је сада са вама. Кривица није због тога што ћу вероватно намучити оне који је буду читали (а у питању је својеврсна репортажа из Котора и из једног затуреног живота), већ због тога што сам се толико удаљила од себе и оног што сам некад била.
Па, ево је…
Прича од врата
„Шума је узмицала под снегом…
Свукла сам ципеле
јер су биле од пламена,
а снег,
тако лаган
и нежан,
топио се наочиглед по мојим корацима.
Све бих учинила
да га више не уништавам.“
(Милена Павловић Барили)
У књизи са стиховима проналазим његов лик. Желим да останем ту угнеждена. А старац из једине књиге коју сам прочитала четири пута, да коначно прогледа и задиви се чистоти снега који никада није видео града. Чудно је правило да слике које прижељкујемо у својој глави беже, а оне које покушавамо да одагнамо, прогоне нас.
Слепи монах држи проповед у залеђеној цркви. Његове очи изврнуте ка своду изгледају сабласно, а глас, резак као најубојитије сечиво, звучи пророчки. Говори о људским гресима, исапаштању и казни која ће сустићи непослушне и радознале. Нисам баш сигурна откуд ја међу монасима који погнутих глава, скрушено, примају старчеву клетву. Сваки пут кад после краће паузе проговори и устреми своје претећи празне очне дупље ка стиснутој црној гомилици, нама, осетим како се милион танушних сечива забада у моје уши, врат, врхове прстију. Тамо где највише боли. Прикована сам за под и не могу да утекнем. Иако проклињем тог старца који се усудио да ме затвори међу ове ледене зидове и учини својим робом, гласно, у хору са осталима, понављам његове речи о греху и казни. Као да само то постоји: грех и казна; ни смех ни радост, ни љубав ни страст, ни плима која доноси гласове из далека, ни осека која их односи далеко. Порука сроднима.
Звук клепала упозорава ме да се, одлутала, вратим молитви и бесомучном понављању слепчевих речи. Ја додуше, то што он изговара, те страшне речи, не доживљавам како молитву, већ као њено наличје, нешто изопачено, ђаволско. Престати мислити је императив који налаже страх да ме свевидеће бело око не докучи и раскринка. Споро, стидљиво и са отпором, испружам руку у полумрак очекујући да ми је неко истргне. Ништа се не дешава, осим што, долазећи полако свести, изопштавам непријатну, крештаву направу. Обично је предухитрим. Не волим насилно отргнуће од сна, ма какав он био. Мој унутрашњи, органски часовник обично реагује пре механичког, међутим, изгледа да је и он престрашен и укочен пред оним Хорхеом у цркви.
Лењо започињем свакојутарњи невољни ритуал. Хладноћа коју сам понела из сна још је око мене. Очи ми се навикавају на светлост, а мозак концентрише на „нови дан“. Отварам залеђена врата од излаза и отискујем се у једнодневну, џојсовску одисеју. Згрченог тела, застрашена белином која ме и на јави прогони, вапим жарки илинштак и пут који води кроз расцветале маслине. А ходам једноличним синајским улицама.
Да одагнам хладноћу и сурову неизвесност да се нешто неће догодити, започињем спасоносну игру из детињства која ми омогућава да однесем себе у који год пожелим тренутак, место, осећај. Као свемогући врач, чучим испред куће, у прашини, наслоњена на зид и заклоњена од јавности живом оградом од љубичастих ружа. Излизано-жути мачор седи ми на рамену. Као давним ловцима соко. Трагам за вратима…
Излазим из камиона који сам устопирала негде код Каменара. Прелазим пут. Не улазим у стари град кроз врата од мора, широка и раскалашна, већ продужујем до градске пијаце да купим свеже смокве и маслиново уље. Загризам пријатну меснату биљку и исисавам сву слаткоћу из ње. Освежена и озарена што сам успела да се убацим у игру, на место које сам пожелела, ослушкујем ћакулање уличних продаваца. Звук сирене окреће ме ка луци из које управо испловљава брод. Пред њим је одисеја са узбудљивом увертиром: бајковито-вијугавим заливом ка отвореном мору, а онда у неизвесност. То је живот: путовање у непознато!
Пријатни ветар с мора, Аријел из Буре, дакле несташко, а не јужњак који изазива помрачење и лудило, наслања ме на зидине, топле и податне. Испред њих су минулих векова (Шта то значи?) поздрављали сунце, окаснело, Црногорци чекајући да се вратнице града раскриле и пусте их на поплочане тргове да продају пршуту и сир. А очи им раширене пред чудом. За то време, у тим давнашњим јутарњим часовима који се противе ишчезнућу, госпари – лацмани још сањају, опијени тешким винима и изморени луцкастим загрљајима бестидних дама. Млади горштаци вапијућим погледима својих изворскочистих очију, траже те исте даме, увијене у прозирно-свилене велове, чији их загрљаји, знају они (пре ће бити слуте, него што знају) не би тако лако заморили као ону пијану господу. А палате ћуте, сурови камен барокно обрађен, крије страст.
Улазим у град, након што сам погледом окрзнула биоскопски репертоар, кроз „врата од смећа“. Назив ових врата – опет повратак у прошло, ишчезло време – везује се за њихову пређашњу употребу: закукуљени град, у вечитом страху од непријатеља, туда је избацивао свој измет. Запахњује ме мирис плесни, влаге, нагомиланих векова. Они се материјализују преда мном. Могу да их осетим, опипам, видим. И што је најлуђе, могу да их задржим; гутам их један по један, халапљиво, за сваки случај.
Вијугам уским припијеним улицама. Чујем како неко урла: „Пусти ме проћ’!“. Човек или дух – у чему је разлика? У лавиринту сам из кога постоје четири излаза, и два моста као два исплажена камена језика, али које ја ни не тражим, јер ме један сан о шуми, опојној, зачараној, убедио да су лавиринти безбедни. Осећам, овде је лако доживети авантуру, лако је волети и патити и изгорети у страсти. У граду моћном да сачува сва своја времена, лако је избекељити се строгом старцу.
Препуштам се невидљивој руци која ме проводи кроз узане пролазе изговарајући нечујну лозинку. Преда мном се ређају слике ухваћене у објектив невидљивог фото-апарата: светац Трипун проноси своју главу од Катедрале ка малој православној цркви, у позадини – разголићена планина; две жене у поверљивом разговору – између њих барокни бунар, Карампана; туриста са видео камером покушава да зароби лепоту – безуспешно! Слике узвишене, патетичне, карневалске, озбиљне, смешне, гротескне. На једном прозору бледи лик песника, а испод музичари свирају серенаду-подокницу. „Свемогућство светом тајном шапти/само души пламена поете.“
Поред једне палате, са њене десне стране, сакрио се засвођен пролаз, узан и сав у смећу, који води ка светом брду. Овуда као да нико не пролази! „А брег је данас чаробно луд.“ Људи изгледа баш не жуде за тајнама и авантуром. Навикли су да живе „као што се отплаћује кредит“, мучно сигуран. Успињем се стрмим, клизавим серпентинама, неке недостају – појело их време. Повремено застајем да повратим дах. Бројећи искрзане степенике, којих је све више под мном, посматрам град који се смањује. Висина, на којој сам први пут, ме опчињава. Не плаши ме. Изгледа да је овде страх заборављен.
Након 1350 степеника, када су бродови укотвљени у луци, постали минијатурне играчке, а град-лавиринт успео да ми стане на длан, један старац се створио испред мене. У ствари, замишљена, ја набасах на њега. Окружен својим козама, седео је на врху брда и изгледало је да је ту одувек. Нимало налик старцу из сна, а ипак свезнајући. Знао је наизуст историју и легенду града, јер када су прогоњени Теутини поданици пре много векова одлучили да овде сазидају утврђени град, он их је посматрао, седећи, са овог истог места. И тада је био древан. Ћутим, јер грех је говорити овде где пред лепотом застаје дах. А мој дух се шири из мене и лети, ослобођен заувек.
Врата од школе отвара дежурни ученик, још увек се једном руком придржавајући за радијатор. Очи су му услужне, црне и стидљиве као у анђела са слике из књиге са стиховима. Усне му се растварају у промрзли осмех. Ја му дарујем један морски.
„Каквог ли необичног путовања!
Ни са ким се нисам морала растати.“
(Милена Павловић Барили)
(03. XII 1998)
Југославин блог 