Предрасуде
Како путовање одмиче уочавам, за балканске очи невидљиве, специфичности скандинавских земаља. Све заједно, подсећају ме на Балкан, али као у неком изврнутом огледалу. Скандинавце сам доживела као нашу хладноглавију северњачку верзију, нас какви (би)смо могли да будемо.
Народи Скандинавије, ако изузмемо Финце који су прича за себе, говоре сличним језицима (северногерманским), који подсећају на немачки, али су некако грубљи, рескији. Они се међусобно могу разумети, не увек без потешкоћа, као уосталом и ми на Балкану. Колико сам разумела, Норвежани су у предности, јер су користећи два паралелна стандарда (односно, поштујући своје многобројне дијалекте) навикли на варијације и могу лакше разумети Данце и Швеђане него они њих. У једном роману данског писца Ј. А. Олсена, главни јунак, полицијски инспектор, упире се да разуме све што причају његове колеге из Осла (норвешка и данска полиција сарађују). И док, изнервиран што их скоро ништа није разумео, износи историју једног криминалног случаја, посетиоци из Норвешке пливају у његовој причи као рибе у води.
Добро дошли у велико село
Када смо из Шведске ушли у Норвешку, плодна равница се наборала и пејзаж се нагло преметнуо у планински. За разлику од Шведске, Финске и Данске које су претежно равничарске, Норвешку краси планински рељеф. Додуше, краси је и ненасељеност, па је тако највећи број њених становника стациониран у Ослу и око њега, а познато је да Осло носи надимак највеће село на свету. Овај град има свега шесто хиљада становника.
– То је земља хладних људи, припремао нас је водич на могуће одсуство љубазности.
– Како да смо у Србији размажени њоме! – помислила сам.
Најсвежије (литерарне) импресије о Ослу понела сам из циклуса романа o Харију Хулеу, Ју Несбеа. У питању су романи са криминалнистичком тематиком – пратећи радњу упознајемо и град али са његове мрачније стране. Чак, а писац је томе у својим интервјуима посведочио, пренаглашено мрачне, са атмосфером која подсећа на Готам-сити из стрипова и филмова о Бетмену.
У Осло смо стигли у сумрак који ће потрајати до једанаест увече и у тој сумрачној атмосфери град је заиста рефлектовао слику из Незбеових романа. Наше прво фотографисање, крај споменика Кристијану IV, обновитељу Кристијаније, како се Осло неколико векова звало, протекло је уз комични инцидент. Једва нам је успело да примиримо пијанца са празном литровком поред себе да престане да нас грли и љуби мумлајући нешто на свом чудном језику. Оваква „добродошлица“ разбила је предрасуде о Норвежанима као хладним људима. 🙂
Град је, по предању, основао норвешки краљ Харалд III у XI веку. Био је то прави пустолов и ратник који је неговао добре односе са Кијевском Русијом и Византијом. Више пута је страдао у пожару, да би га 1624. обновио краљ Кристијан IV, по коме је добио назив Кристијанија. Тек 1925, враћен му је стари назив – Осло.
Боје се (не) боје
Поново имамо срећу да се наш budget friendly хостел (Анкер хостел) налази у центру града, у његовом ушушканом делу, па нам је све што желимо да видимо близу. Додуше, веома је прометан, тако да смо у прилици да сретнемо бекпекере из Русије, али и раднике пореклом из афричких земаља. Ових других је много више. Осло није толико туристички град колико је мека за оне који у Норвешку долазе трбухом за крухом.
Наше јутарње одредиште је Мунков музеј. Боравити у Ослу, макар и сасвим кратко као ми, а не искористити ту прилику за дружење са једном од највећих сликара експресионизма, за мене би био потпуни промашај. Не због тога што сам велики познавалац ликовне уметности – нисам, већ због једне слике која по мом доживљају света, најбоље описује савременог човека. У питању је, наравно, Крик.
(Због Мунка сам жртвовала Вигиленд, а свима који планирају да посете Осло препоручујем да, ако је то икако могуће, посете оба музеја. Густав Вигиленд (осим сјајних скулптура, аутор је и медаље за добитнике Нобелове награде) и Мунк припадају истој епохи и може се рећи да су изашли из истог шињела, па се разишли, свако на своју страну.)
Мунков музеј налази се на ободу ботаничке баште, која припада Природњачком музеју Универзитета у Ослу. Нисмо је обишле целу, јер би то захтевало много више времена од оног које смо ми имале на располагању. Простире се на преко 80000 квадратних метара и садржи око 35000 биљних врста. Ипак, успеле смо да обиђемо стакленике (Palm House и Victoria House – настале 1868. и 1876. године) који се налазе у непосредној близини музеја. Еколошка култура је овде развијена од давнина и Осло је други најзеленији град на свету – одмах из Стокхолма.
„Шетао сам с пријатељима, сунце је залазило, небо се претварало у крваво црвену боју. Одједном сам се осетио исцрпљеним, зауставио сам се и ослонио на ограду: видео сам крв и пламене језичке изнад плаво-црног фјорда и града. Моји пријатељи су наставили да ходају, а ја сам остао, дрхтећи од немира, и осетио како бескрајан крик пролази природом”. – Едвард Мунк
Крик је по својим димензијама невелика слика, тек нешто већа од Мона Лизе. И док Мона Лиза представља ренесансног човека, у хармонији са собом и светом око себе, Крик је све супротно. Најбољи опис ове слике били би Његошеви стихови: „Нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве…“
Присетила сам се призора са крстарења Балтиком када је сунце почело да залази. То су биле те боје.
Из Мунковог музеја изашла сам задовољна. Дошла сам због једне, а заљубила се и у друге слике овог меланхоличног уметника, које су толико снажне да покрећу лавину емоција у посматрачу.
Шетња по облацима
Ако бих правила разгледницу из Осла, средишња слика на њој била би зграда опере – Oslo Opera House. Велика бела зграда на самој обали, подсећа на глечер који израња из мора. Или се спрема да урони у њега – зависи од перспективе. Саграђена је у новије време (2008), али се већ изборила, попут чувене концертне дворане у Хамбургу, за статус симбола града. Међутим, за разлику од хамбуршке опере у којој је поглед са врха привилегија, опера у Ослу буквално позива да се попнете на њен кров (Please walk on the roof) и уживате у погледу на град и луку. Образложење је следеће: „У Норвешкој је сасвим природно пењати се по планинама. Зашто се то онда не би односило и на зграде?“
Мој успон на овај усијани глечер није прошао баш најславније (оклизнула сам се и пала, одерала колено, искренула зглоб на нози), па молим будуће посетиоце да буду пажљивији. Изазов је велики – посебно у подне када је сунце толико јако да је лудост пењати се без сунчаних наочара, а осећај посебан – као да шетате по облацима. Чак су и галебови невероватни – не само да вам дозвољавају да се сликате са њима, већ и стрпљиво позирају!
Унутрашњост опере је од дрвета храста, а главна дворана у облику потковице (попут античког позоришта), што ме је асоцирало на Дворану тишине у Хелсинкију и Нојеву барку. Мислим да је идеја слична: одвојеност од профаног, ужурбаног, живота који меље – у Хелсинкију тишином, у Ослу, уметношћу. Савршен спој природе и уметности.
Одлучиле смо да овде одахнемо уз кафу, неко у опери, неко на њој. Пушачки део нашег квартета нашао је идеално место на једној косини зграде која је била у хладу. Кафу нисам попила (косина+кафа+непажљивост=?), али сам, свесна непоновљивости тренутка, уживала пуним плућима.
Улицом Карла Јоханса
Растајемо се од опере и улицом Карла Јоханса (главна пешачка улица) одлазимо у истраживање старог дела града. Имамо времена до 15h, када је планирано да се нађемо са водичем који ће нас увести у Градску кућу, познату по томе што се у њој додељује Нобелова награда за мир.
Јохансова улица је нит која повезује неке од најважнијих знаменитости Осла. Започиње железничком станицом (која се свагде, али баш свагде осим у Београду, налази у центру града) и скулптуром тигра испред ње (наводно су у прошлости Осло називали градом тигрова), а завршава се Краљевском палатом. За разлику од Данске и Шведске, које су такође монархије и чији су краљеви и краљице део светског (ројалистичког) џет-сета, у Норвешкој је све у вези са племством многo скромније. Делује ми као да су они краљевина само на папиру. И палата је веома скромна (изграђена је у време пре открића нафте, када је земља била сиромашна), а краљ Харалд, посећује је свега једном годишње, 17. маја, када Норвежани прослављају своју државност.
Нисам се пењала до палате. Ближило се три, сунце је постајало све немилосрдније, па ми се степениште до ње чинило као непремостива препрека.
Онај чије се име не спомиње
Када смо се нашле испред Градске куће, три сата су увелико прошла и схватиле смо да смо закасниле. Наша група је већ била унутра.
Ова зграда од загасито-црвене цигле, споља изгледа некако претећи. Бар када је у питању онај део окренут центру града. Изгледа као сведена верзија готичке катедрале. Испред ње су стражари, врло високи и врло витки (нигде не видех виткијег народа) који одржавају ред. Један од њих нам је, са усиљеном љубазношћу објаснио да морамо сачекати неколико минута, пошто је претходна група тек ушла. И док смо чекале, иза нас се формирао ред људи који су дошли самостално. И они су чекали, док су организоване групе, оне са водичима, одмах улазиле унутра. Чекање је потрајало.
У тренутку када смо већ почеле да испољавамо прве знакe нервозе, високи чувар ми је пришао са речима: Ваша група сада може да уђе. Проћи ћете контролни пункт, а онда ћете сачекати свог водича. Пустио је нас тридесеторо из реда. Дакле, ми смо били група чији сам (не)организатор била ја.
Ушли смо у огроман хол са свих страна украшен мотивима из норвешке националне историје и културе. Придружио нам се водич (нашег српског водича видели смо како нам маше на излазу), симпатичан Азијат који нас је слаткоречиво упоредио са нобеловцима (као, прошли смо исти пут који они пролазе овом двораном приликом доделе награде) и нашалио се речима: У овој згради је све норвешко осим мене.
Док нам је, пажљиво и врло детаљно, тумачио слике на сваком зиду понаособ, мени је синуло да нешто недостаје. Односно неко.
Следеће године биће тачно век откако је највећем норвешком писцу, Кнуту Хамсуну, уручена Нобелова награда за књижевност, за „његово монументално дело Плодови земље„.
Кнут Хамсун је пример за то да и велики могу да посрну. И да се никад не дигну. Он се заносио Хитлером и његовом идеологијом. И није се због тога покајао. Норвежани, којима је било доста једног Квислинга, нису раздвајали Хамсуна-грађанина од Хамсуна-писца. Масовно су враћали његове књиге. Неки су му их чак убацивали у двориште преко ограде. У свакој прилици показивали су презир.
Тај презир и данас траје. У целом Ослу нигде нећете наћи ни помен ни сећање на овог нобеловца. Али зато ћете се на сваком кораку саплести о споменик покрету отпора.
Акер Бриге и брчкање у фјорду
Градска кућа леђима гледа на луку. Изгледа много питомије. И светлије. Око ње фонтане и споменици и два тротинета која чекају свог возача.
Упутиле смо ка делу града уз обалу које се зове Акер Бриге (Aker Brygge). Некада је ту било бродоградилиште, сада је марина за скупоцене јахте и перфектно уређено шеталиште. То је, кажу, најлуксузнији део града са ресторанима и бутицима вртоглавих цена. Осло на води.
Нисмо се оптерећивале ценама, јер се и бесплатно може уживати на оваквом месту. На крају крајева, уз шеталиште које је комбинација дрвета и бетона, постављене су широке клупе на којима се може и лежати (па и нешто прегристи ако сте гладни) и посматрати море. Угођај је исти као да седите у неком од скупих ресторана.
Ми смо уствари, трагале за плажом.
Из Википедије: „Осло се развио као морска лука на у дну истоименог Ословског фјорда, великог залива Скагерака, дела Северног мора. Залив није отворен ка мору, већ се ту налази 22 мања острва, од којих је највеће Малмеја.“
Купање у Ословском фјорду је задовољство које је себи приуштила најхрабрија међу нама. Ја се нисам усудила дубље од колена. Био је то мој први блиски сусрет са Северним морем. Који дан касније, у једном другом граду и ушушканијем заливу, запливаћу у њему без проблема.
Тврђава, викинзи и фјорд
Срећа да летњи дан у Ослу траје бескрајно друго, тако да нигде нисмо морале журити. На сваком месту могле смо зачамити. То нас је можда и коштало обилска комплекса музеја који се налазе на острву у заливу (Кон-Тики музеј, Викиншки музеј, Нордијски народни музеј итд), али понешто треба оставити и за следећи пут.
Последње што смо посетиле на нашој краткој турнеји, било је круна наше посете Ослу. Акершус је средовековна тврђава са дворцем и један од најзначајнијих историјских споменика Норвешке. Саграђена у XIII веку, служила је за одбрану града од нападача с мора и то веома успешно – никада није била освојена. У периоду ренесансе је обновљена и претворена у краљевску резиденцију, задржавши своју одбрамбену функцију. Данас се на њој, уз доврац, налази и неколико музеја, углавном војних.
Када смо већ код војске, овде се могу посматрати и витешки двобоји (нешто слично и ми имамо у Србији), односно борбе викинга. Није то никаква музејска атракција, већ једноставно млади Норвежани, који долазе на тврђаву да евоцирају славну викиншку прошлост.
Они које историја, посебно војна, не занима, могу уживати у погледу на фјорд који у сумрак, када граница која раздваја дан од ноћи и стварност од маште почиње да се губи, изгледа тако да вам се плаче од лепоте.
Нисам тако замишљала Осло, али две речи су ми се наметнуле као кључне: светлост (бљештава, поларна, истовремено и топла и хладна) и транспарентност. Додала бих још и модерност и храбра архитектура. Још једна потврда девизе усвојене у Хамбургу, да и модерност може бити лепа, посебно ако је прилагођена човеку. А овде то свакако јесте.
Југославин блог 
Sve pohvale za ovaj putopis sa severa. Inače, tek sam danas naišao na ovaj blog, tako da tek sledi iščitavanje starijih putopisa. Pozdrav
Хвала. 🙂 Нисам још стигла све да напишем – остао је Копенхаген. Мој доживаљ севера би могао једном реченицом да се опише: Север је нови југ. Убеђена сам да ће у блиској будућности све више људи уживати у овим земљама туристички. :