У самосталној организацији
Путовање у Париз нисам испланирала детаљно како то иначе умем. Купила сам авио карте два месеца раније – једноставно ми је дунуло да одем негде; резервисала смештај – онако одокативно, информишући се само које арондисмане да избегавам; купила онлајн улазнице за Лувр – како бих избегла дуго чекање у реду; нешто касније и карте за шатл бус од Бовеа до града – могу да се купе и на аеродрому, али је практичније онлајн. И на томе је остало.
Неколико дана пред пут ухватила ме је паника. Како када се сетите да имате неку важну обавезу на коју сте потпуно заборавили. Да ли имам сва потребна документа? (Пандемија још увек није званично укинута.) Како да се снађем у огромном граду? Чула сам да Французи не желе да говоре енглески и да нису оличење љубазности – ове тврдње је касније моје искуство потпуно демантовало. Шта све видети, осим must have Лувра, за непуних недељу дана колико имам на располагању? Засићена нимало пријатном свакодневицом, обезвољена суморним дешавањима у земљи и свету (као кад не видите ни најмање светалце које указује на крај тунела), једном ногом у депресији, у моменту сам се запитала: Шта ми је ово требало?
Последњим атомима снаге натерала сам се да седнем за рачунар и пронађем бар мапу јавног превоза која ће ми бити потребна за стизање од тачке А до тачке Б, јер је смештај који сам резервисала био прилично удаљен од центра града. И тада ми се отворио. Осећај сличан ономе када пронађете мапу са благом која обећава врхунску авантуру.
Као и остале европске метрополе, Париз је савршено организован, нуди много и на појединцу је да осмисли детаље свог уживања у њему. Проучавање метро мапе одвело ме је на Гугл мапе и истраживање структуре града, затим сам заронила дубље, осмислила посету музејима и другим знаменитостима које сам додавала на своју листу жеља. После ће се испоставити да сам на нека сјајна места натрапала сасвим случајно, што је драж самостално организованог путовања.
The New Paris Metro Map - мапа метроа која може да се преузме на телефон и користи офлајн; у комбинацији са Гугл мапама од вас прави самоувереног истраживача града.
Осим тога, схватила сам да Париз познајем иако никад у њему нисам физички била. Били су ми познати називи улица, атмосфера појединих квартова, дискретно осветљено шеталиште уз Сену, тајне које крије Нотр Дам. Моје успомене биле су литерарне, снажнa евокацијa књижевних дела која сам прочитала, нека врло давно.
Дружина Шекспира, један јубилеј и мачка
Рај замишљам у облику библиотеке, написао је Борхес. Ова реченица ми је блиска, не зато што је његова, већ због једног сна који сам имала као дете и који ми се урезао у сећање. Тада се дешавало да сам двапут дневно одлазила у малу сеоску библиотеку (била сам пасионирани читалац) стрепећи да ће ме библиотекарка вратити без нове књиге, јер није било уобичајено да истог дана узмеш и вратиш књигу. Ту библиотеку и стазу од ружа (руже су биле посађене са обе стране пута који је водио ка њој) сам у сну преметенула у рај, највеличанственији који је могао да се изроди у мојој дечијој души. Библиотеке и књижаре за мене су већ тада биле нешто попут светилишта.
Приметила сам да је Париз на неки начин тематски организован. Када нпр. шетате Шанзе Лизеом, поглед ће вам блудети по луксузним бутицима (уз њујоршку Пету авенију ово је најлуксузнија улица на свету) и голицаће вас мирис најновијих парфема. У крају у коме сам одсела било је много апотека, које нисам у толиком броју видела негде другде. Латинска четврт, коју сам међу првима посетила, чувена је по Сорбони и шармантним ресторанима, али и по књижарама. И као што су кафићи и ресторани излили своје садржаје на улицу, то су урадиле и књижаре, излажућу напољу, углавном антикварне књиге.
У једној од уличица Латинске четврти, у близини трга Сен Мишел, налази се књижара Шекспир и компанија (Shakespeare and Company). Све књиге у њој (нова и антикварна издања) су на енглеском језику. Основала ју је Американка Силвија Бич 1919. године, додуше не на месту на ком је данас, али са намером која је опстала – да буде место на коме се књиге не само продају, већ се и читају, место на коме се о књигама разговара и које окупља неафирмисане књижевнике.
Међу тим, почетком XX века неафирмисаним, па и жигосаним писцима, био је и Џејмс Џојс, чији је Уликс први пут штампан (у 1000 примерака), управо захваљујући књижари Шекспир и компани. Једино је Силвија Бич имала храбрости, а вероватно и визију, да у целости објави дело које се у то време сматрало опсценим и недостојним енглеског језика и књижевности. Ове године, тачније 16. јуна, навршава се 100 година од тог првог издања Уликса, дела које је померило ток светске књижевности.
У ту малу књижару, библиотеку и читаоницу, независну издавачку кућу, осим Џојса свраћали су и Ернест Хемингвеј, Скот Фицџералд, Андре Жид и многа друга велика имена светске књижевности.
Када је почео Други светски рат, Силвија Бич је, не желећи да сарађује са окупаторима, затворила књижару и више је никад није отворила (иако ју је Хемингвеј симболично ослободио крајем рата). Један други Американац, Џорџ Витмен, наставио је традицију отворивши, додуше на другој локацији (овој данашњој, на месту негдашње бакалнице), књижару са истом наменом. Овај необични човек, толико је волео књиге да се због њих често одрицао много тога другог, најчешће сопствене удобности. Он је у књижари радио али често и спавао, на кревету за развлачење који се налазио на спрату, међу књигама. Осим њега, овде су дане и ноћи проводили многи млади, сиромашни и неафирмисани писци (више десетина хиљада њих), међу њима и имена попут Анаис Нин, Хулиа Кортасара, Дејва Егерса. Једини услов је био да му помажу у књижари.
„I created this bookstore like a man would write a novel, building each room like a chapter, and I like people to open the door the way they open a book, a book that leads into a magic world in their imaginations“ — George Whitman
Данас је ова књижара толико славна да се може десити, као што је био случај са мном, да чекате у реду који почиње на крају улице, да бисте ушли међу њене сводове. Унутрашњост овог необичног здања је тешко описати, посебно ако сте у њу крочили први пут, јер је много привлачних и збуњујућих детаља (а и сликање није дозвољено). Књиге су од пода до плафона, кроз просторије пуне старинског намештаја креће се као кроз лавиринт, светлост је пригушена (ваљда због толико количине књига и не може да допре у пуној снази), старе дрвене степенице воде до горњих просторија где је соба за читање (и спавање).
А тамо, у средишту лавиринта, у истрошеној кожној фотељи дочекује вас Агата. Старица која највише воли одељење са криминалистички романима. Умирила се и тихо преде у крилу младића који је кришом фотографише својим телефоном. Јер је то сцена за памћење. Успомена са славном становницом славне књижаре.
Књижару данас води Џорџова ћерка Силвија Бич Витмен која попут својих претходника организује многа културна и литерарна дешавања (можете их пратити на сајту књижаре). И даље је уточиште за људе од књиге. Ако немате где да преспавате, а љубитељ сте књижевности или писац у покушају, Шекспир и компанија ће вам отворити врата и угостити вас.
А ја, попут Уликса (не знам само да л’ Џојсовог ил’ оног митског), са благом пронађеним у овој несвакидашњој књижари, крећем даље у откривање Париза. У друштву једне Американке. 🙂
Југославин блог 