За ким звоно звони–II део

Оно што ме је изнедадило, већ приликом прве шетње улицама Филаделфије, је мешавина различитих стилова. Нe морате да будете добар познавалац архитектуре и уметности да то приметите. У  најужем центру града та разноликост  нарочито упада у очи, зачудо не остављајући утисак кича и претеривања, већ приче која жели да буде испричана. 

Висинско надметање

Пут ка средишту града  Широком улицом (Broad Street), одвео нас је право пред  Градску скупштину (City Hall) претенциозно грађену да буде највиша зграда на свету.  Ова раскошна грађевина у Second Empire стилу, завршена  у сам освит 20. века,  доминира централним тргом који је осмислио Вилијем Пен три века раније.  Бронзани кип оснивача града и државе Пенсилваније,  постављен је на њен врх, висок  167 метара. 

Филаделфијска градска скупштина није дуго задржала примат у висини, јер ју је убрзо претекао Вашингтонски споменик (Washington Monument), али је и данас остала највећа градска скупштина у САД, са око 700 соба. Да најзначајније грађевине треба уједно да буду и највише, неписано је правило, тзв. gentlemen’s agreement, у Америци.  У Филаделфији је оно прекршено 80-их година прошлог века, изградњом првог небодера (Liberty Place), док се у Вашингтону још увек поштује и ниједна грађевина не прелази висину чувеног белог обелиска.

Директно насупрот градске куће, сместио се велелепни масонски   храм, изданак средњовековне норманске архитектуре. Храм је активно седиште велике ложе Пенсилваније, али и једна од историјских знаменитости града (чекић којим је посвећен њен темељ је исти онај који је користио Џорџ Вашингтон у посвећењу Капитол Хила) и ретка масонска зграда у коју је дозвољен улаз посетиоцима. Прича о тајнама и моћи није била она коју сам желела да слушам, вероватно зато што долазим из земље која увек плаћа цену нечијих тајни и тежње за моћи.DSCN0798

Продужила сам даље у правцу сунца, чију оштру светлост нису успеле да заклоне све те велелепне грађевнине које  се надмећу једна са другом у висини.

Уметност

Централно место на тргу заузима скулптура необичног, помало гротексног изгледа. Сплет људских тела и руку које их придржавају, симболишу Власт народа. Претпоставила сам да је она још једна у низу  почасти Вилијему Пену, познатом и по свом залагању за  демократију и верске слободе, као и пријатељским односима са Индијанцима, за шта је у 17. веку било мало разумевања. Аутор скулптуре,  Жак Липшиц (Jacques Lipchitz), један од најзначајнијих представника француског кубизма, могао је потпуно да разуме Пенове идеје, јер је на својој кожи осетио како је бити човек без права на живот, само због нечије сулуде идеје о супериороности једне расе.

Недалеко од централног трга, окружен високим зградама, сместио се трг који носи име највољенијег америчког председника, Џ. Ф. Кенедија. За неверицу, али и то је ваљда демократија, Кенедијев трг је познатији под једним другим именом: Парк љубави. У свако доба дана, овај бетонски парк врви од туриста  који се тискају да својим камерама овековече једну од највећих атракција града и себе испред ње. У питању је  скулптура Љубав, поп-арт уметника Роберта Индијане.

У први мах ми није било јасно шта сви ти људи виде у искривљеним црвеним словима постављеним на неко  приручно постоље, па сам потегла за Гуглом. Открила сам да је овај симбол започео свој живот  као илустрација  за божићну честитку Музеја модерне уметности (МОМА) у Њујорку. Слогови постављени један изнад другог, са накривљеним словом О убрзо су прославили свог творца и са честитке се спустили на градске тргове и музеје широм света.  Џ. Ф. Кенеди је, барем у Филаделфији,  дефинитивно изгубио битку.

Заставе

Опијени љубављу, наставили смо шетњу булеваром Бенџамина Френклина (Benjamin Franкlin Parkway), који  полазећи од Кенедијевог трга, води кроз део града у коме се смењују модерно дизајниране пословне зграде и факултети, музеји, реномирани хотели и завршава се парком који је већи од оног у Њујорку.  Шетња је убрзо прерасла у својеврсну потрагу.  Наиме, са обе стране овог булевара, па и у неким улицама које су се у њега уливале, вијориле су се заставе.  Заставе земаља из целог света, чинило се.

Филаделфија се иначе назива још и градом братске љубави, па сам природно помислила да се та љубав односи на цео свет. И зашто онда нема наше заставе? Сричући слова енглеске абецеде ишла сам од једне до друге заставе, загледала, улазила и у попречне улице, завиривала дрвећу у крошњу. Нема! Почела сам да се љутим на Фили, како је могла да нас заборави!

Касније сам сазнала да заставе представљају растуће заједнице у Филаделфији и земље из којих оне потичу. Завијоре се на булевару тек након што представници тих заједница покажу иницијативу и жељу да се саживе са градом и допринесу његовом развоју. Тад ми је постало јасно што се, на пример, застава Пољске налази сасвим близу централног трга, иако су земље чији називи почињу словом П много даље. Пуно споменика јунацима (на коњу углавном) из прошлости града носе пољска имена.

Холивуд

На самом крају булевара, мојој пажњи се наметнуо један јунак италијанског порекла, успевајући, судећи по гомили туриста који су опонашали његове покрете, да засени  Музеј уметности, међу највећим у Америци, као и величанствени поглед на град који се пружа са његовог степеништа. Роки Балбоа.

Музеј у коме се чувају најпознатије Далијеве и Пикасове слике, као и Ван Гогови Сунцокрети, постао је кулиса на којој   вежба усапуњани боксер. Стекла сам утисак да је више људи стајало у реду чекајући да се услика са његовим бронзаним оваплоћењем, и скакало по његовим стопама, него што их је било у музеју. Додуше, био је сумрак и музеј је био пред затварањем. Додуше, и ја сам се сликала и скакала. А и сцена је антологијска. И музика.  Холивуд, и то је Америка.

Историја

Следећег дана запловили смо у прошлост. Оно што сам желела да видим, а у Вашингтону и Њујорку нисам имала прилику, је како је Америка изгледала у време када се земља градила, а свест о америчкој нацији тек рађала и када су њени председници били идеалисти, уметници, проналазачи, људи широке културе.

Филаделфија је поносна на своју историјску четврт, која не само да је успела да сачува некадашњи изглед, већ су се тековине онога што се градило у њој пренеле на целу земљу. Обриси историјске приче су мање више свима познати: у Филаделфији која је била део Енглеске империје је, у току Рата за независност,  4. јула 1776, проглашена чувена Декларација о независности (написао ју је амерички ренесансни човек, Томас Џеферсон) која уздиже слободарски дух и истиче право али и дужност, сваког народа да збаци тлачитељску власт. Захваљујући Декларацији, Филаделфија је постала први главни град новооснованих Сједињених држава, у коме је написан и први амерички устав и сашивена прва америчка застава.

Прво јавно читање Декларације о независности огласило је звоно. О том звону сам слушала од тетке којој је оно било испитно питање за пријем у америчко држављанство. Звоно слободе (Liberty Bell) сматра се највећим и најсветлијим симболом, који оличава слободарски дух Америке. Око њега су се водиле читаве битке, ковале завере и покушаји отмице, као да је свети грал у питању. Пожелеле смо да га видимо, ја из радозналости, тетка због презнојавања на испиту, али  нисмо успеле да докучимо где се тачно налази и да ли се  љубоморно чува скривено од очију јавности. 

Зграда у којој су седели потписници декларације (Independence Hall), пркосно одолева времену, иако је сасвим мајушна и крхка наспрам модерних бетонских  зграда које је окружују.

Изграђена је, у за оно време типичном џорџијанском стилу, од опеке и камена са карактеристичном комбинацијом црвене, браон и беле боје. 

Једнако колико на Декларацију, Филаделфија је поносна и на једног од њених аутора, Бенџамина Френклина, који је овде провео  велики део живота и задужио је бројним заслугама. DSCN0880Захваљујући њему Филаделфија се још у 18. веку могла похвалити уличном расветом и модерном поштом, док му је цело човенство захвално на проналаску громобрана. Судећи по филму Милионер из балата за њега знају и у најсиромашнијим крајевима наше планете.

Мост

Дан је био спаран,  а путовање кроз америчку историју напорно. Пуно озбиљних догађаја, имена, споменика, лекција из демократије. Пролазећи поред зграде у којој је потписана Декларација, на чистини преко пута ње, видели смо људе који стоје у реду испред једне дугачке зграде од црвене цигле, али сасвим нове, једноставног облика и нимало интиргантне.  Шта ли чекају по овој врућини, помислила сам, и заједно са својом дружином, сачињеном од представника три различите генерације, упутила се у најближи  шопинг мол да се расхладим и препустим потрошачком хедонизму. Један од разлога посети овој “знаменитости” била је и моја сестричина за коју је  путовање кроз историју земље о којој зна из филмова, било равно мучењу горем од најдосаднијег часа у школи.

Поподне је полако одмицало и сунце постајало милосрдније, па смо се охрабриле за пoдужу шетњу до моста. Мостови су нешто око чега смо све три пронашле заједнички језик. Лепи и узбудљиви и несумњиво нешто што сваком граду даје лични печат. Мост Бенџамина Френклина налази на излазу из града, где нема лепих грађевина ни историјских споменика. То је транспортни мост који премошћује реку Делавер (Delaware River) повезујући две савезне државе, Пенсилванију и Њу Џерси.

Страна са које смо пришли мосту није била отворена за пешаке, па смо да бисмо се попели на њега имали две опције: да се спустимо у  ходник који води испод ауто-пута, или да претрчавамо исти. Пролаз је био мрачан и прљав, подсетио ме је филмове о америчком подземљу и већ сам замислила слику нападача који са ножем искаче из мрака. Ни претрчавање ауто-пута није било паметно решење.  Но, било како било, успеле смо се на мост и адреналин нас је држао до краја дана. 

Није било гужве, тек покоји рекреативац и шетачи паса. Слика толико различита од оне коју можемо видети на другим познатим и популарним мостовима.

Вероватно захваљујући сунцу и децентно плавој боји моста, све је попримило златно-плаве тонове, као у некој арапској бајци. Град се издизао испред нас, али у нејасним обрисима, попут фатаморгане. С друге стране широки  Делавер и марина са укотвљеним бродовима, купали су се у злату. Једноличан  звук  аутомобила  који су тутњали испод нас, појачао је утисак одвојености од времена и овоземаљских брига. Могле смо слободно да скачемо, трчимо вичемо, а да при том никог не узнемиримо ни препаднемо.   На овом мосту ми се јавио осећај, сличан оном две године раније када сам изненађена пљуском шетала улицама Њујорка, да овај град на неки необјашњив начин припада и мени иако сам у њему само пролазник. Вече као вечност, а живот као пролазност.  

Када је сунце зашло, спустиле смо се до реке да уживамо  у погледу на мост, који је осветљен рефлекторима,  изгледао потпуно другачије него под дневном светлошћу, некако мирније, достојанственије.

Ноћ се већ добро спустила на град и моја мала дружина кренула је улицом Маркет (Market Street) пут хотела, неоптерећенa више ни врућином, ни историјом, ни америчким филмовима, ни паковањем, ни предстојећим путовањем. Биле смо потпуно испуњене и слободне. IMG_0664

У једном моменту, потпуно уроњену у уживање, пренуо ме је дечији глас: Звоно! 

И  заиста,  у  једноставној   правоугаоној згради, одмах преко пута  Дворане независности, иза стакленог зида, обасјано рефлекторима самовало  је звоно. Све три смо се истовремено насмејале.

Први део репортаже можете прочитати овде.

3 comments

  1. Predivan tekst, Jugoslava! Uživala sam čitajući ga. Imate izvanredan dar putopisca i veštinu da, sa malo reči, dočarate slike, oblike, zvuke… i širinu ogromnog prostora zgusnete u jedan kratki zapis. Da li ste razmišljali o tome da napišete knjigu? Vreme je za jednu novu Isidoru.

  2. Ех, и за овај чланак једва да сам нашла времена! Волим да дочаравам места у којима сам била и понекад се једем што не стижем да пишем. Увек одлажем оно у чему највише уживам. Ваљда ћу једном успети да поређам приоритете онако како мени одговара.🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s