Моја образовна авантура

Нећу вам одмах открити које је то место на кугли земаљској дванест и по хиљада километара удаљено од Њујорка, једанаест и по од Сиднеја, а шест хиљада од Рија. Али одмах ћу вам признати да ме је тамо одвела љубав према учењу и спремност на изазове, увек нове и другачије.

Човек учи док је жив. И док год учи, усавршава се, расте. Када престане да учи, почиње да умире. На срећу, ја сам наставник. Учећи друге, хтела то или не, учим и ја.

Када сам почела да радим у школи, плашила сам се да ће ми цео радни век протећи као у Ракићевој песми: „Све у истом кругу, све на истој стази“. Међутим, врло брзо сам схватила да подучавање није само пуко преношење знања, препричавање истих лекција сваке године наново, већ да је улога наставника много разноврснија.

Амерички психолог Џером Брунер, зачетник конструктивистичке теорије учења описао је подучавање као процес конструкције знања. „Ученика учимо, не да би од њега направили малу живу енциклопедију знања, већ да би га научили да размишља… Сазнавање је процес, а не производ.“

Следећи основне поставке ове теорије, одабрала сам тежи, али по мом мишљењу и једини исправан пут: оспособљавање ученика за целоживотно учење, преко потребно за живот и рад, посебно у данашњем свету брзих промена и неизвесне будућности. То је подразумевало да се изместим из улоге свезнајућег предавача и да мотивишем своје ученике да размишљају, критички и креативно, да истражују, решавају проблеме, стварају. То је, такође, значило да заједно са њима искорачим из учионице у свет.

И сваки пут када сам учинила тај искорак, било је другачије. О томе сведочи и један сасвим баналан пример. Био је први дан школе после једнонедељног распуста. Из неког разлога, грејање није радило и учионица је, иако је напољу било око двадесет степени, била хладна, а од светлости и сунца делиле су нас тешке зелене завесе. Једноставно ми се тај дан није седело у тамном простору. А ни ученицима, судећи по одушевљењу када сам их позвала да покупе своје ствари и изађу напоље. Час који сам одржала у школском дворишту, ни по чему другом није био за памћење осим по тој светлости и топлоти тек пробуђеног пролећа. На лицима деце видело се да су ово доживела као авантуру за памћење.

Овај пример говори колико је мало потребно да час изгледа другачије, а самим тим и учење. Учење је процес који подразумева улагање напора и савладавање препрека, али не мора да подразумева и монотонију и досаду. Може да буде права авантура у којој ће ученик, као у некој напетој видео-игрици, давати све од себе да пређе на следећи ниво.

Наравно да сам у својој пракси чинила и веће искораке, од којих су неки били чак на граници експеримента, као што је, на пример, читање књига телескопом („Телескопом читају књиге“ – био је назив чланка којим је новинарка Илустроване политике дочарала једну нашу образовну авантуру) или радионице одржане у виртуелном свету. Сваки од њих био је права награда и за моје ученике и за мене, јер смо, истражујући различите теме, креирајући различите садржаје или решавајући неке на први поглед нерешиве проблеме, успели да учинимо помак унапред, не само у савладавању садржаја којим се бавимо, већ и у односу према учењу.

Оно што ме посебно мотивише да чиним такве искораке су две ствари. Прва је чињеница да учење не познаје границе, посебно данас када захваљујући технологији немогуће постаје могуће. Друга је осећај да нисам усамљена и да колеге са којима могу да сарађујем и из чијег искуства могу да учим, не морају бити само из моје школе, мог града, па ни моје земље.

На зимус одржаној конференцији Нове технологије у образовању, разговарала сам са две колегинице које предају српски језик и књижевност у средњим стручним школама у Кули и у Сомбору, о мотивацији ученика за читање лектире. Удаљеност њихових школа није их спречила да повежу ученике у заједничкој обради једног сложеног књижевног дела. Кроз сарадњу на виртуелним просторима, омогућиле су им да осете једну сасвим нову димензију учења и да заволе књижевност.

Да учење не познаје границе и да је дељење искуства драгоцено, сведочи и позив који ми је недавно стигао од колеге из Индије – да одржим вебинар за наставнике из његове земље. Са њим сам се сусрела пре неколико година на Мајкрософтовом Светском форуму образовних иновација одржаном у Кејптауну и то је био једини пут да смо се видели. Допао му се начин на који смо повезали науку и уметност и сећам се да ме је замолио да му испричам више о Милутину Миланковићу, научнику којим се бавио наш пројекат. Када сам са ученицима почела да обрађујем Миланковићево дело „Кроз васиону и векове“, циљ је био промовисање дела овог великог и, нажалост, запостављеног научника у Србији, а успели смо више – да заинтересујемо за њега и људе који за Србију нису ни чули.

Ако се још увек питате које је то место на кугли земаљској дванаест и по хиљада километара удаљено од Њујорка, једанаест и по од Сиднеја, а шест хиљада од Рија, рећи ћу вам да је оно некада представљало крај света. Међутим, данас крај света не постоји. Посебно за оне који уче.

Блог пост је изворно објављен на сајту Teaching Academy.