gallery Смоговци, илити пут у Пекинг – I део

Давно сам маштала о Кини, још као дете. Сећам се да сам тада са другаром из школе водила дуге телефонске разговоре у којима смо до најситнијих детаља планирали путовање возом, кроз Русију и Монголију, а затим шетњу Кинсеским зидом и Забрањеним градом. Мама се љутила на ове маштарије, па сам престала. И заборавила.

Детиња жеља ми се вратила сасвим изненада, када сам на сајту Ловци на одморе, налетела на објаву о јефтином путовању у Пекинг. Преко понуђених линкова пронашла сам авионске карте,  а на страници Booking.com,  хотел.  Све је било једноставније него што сам очекивала, и куповина карата, и резервација хотела, и проналажење сапутника, и прикупљање документације за  визу (кинеска туристичка виза за држављање Србије кошта 3 долара и важи 3 месеца од  тренутка када предате документацију у конзулат).

Храбре жене паланачке
Веселе жене паланачке

У планирању пекиншке авантуре помогао ми је захтев Кинеског конзулата да се уз уобичајену документацију приложи и план пута на енглеском језику, са свим датумима. Приморана да детаљно осмислим боравак у Пекингу скоро три месеца раније, истраживала сам на интернету његове атракције, али и  јавни превоз, ресторане, обичаје,  и све оно што занемаримо када идемо преко неке туристичке агенције. Добар је осећај када сами себи сервирамо оно што би нам сервирали и други, па и више од тога, а за много мање новаца.

Почетком новембра кренуле смо (нас пет, жена) на пут. Коинциденција или не, у комбију који нас је возио на београдски аеродром, чуле смо вест да је у Пекингу проглашено алармантно стање због загађености смогом. Школе су затворене, ограничен број аутомобила на улицама, а грађанима се не препоручује  излазак напоље. Иако није био тренутак да размишљамо о екологији и глобалном загађењу, све до аеродрома смо бистриле ову тему. Као утеху, једна од мојих сапутница досетила се да каже: “Барем ћемо избећи гужве на улицама.”

Изнад Монголије
Изнад Монголије

И полетеле смо. Од Београда до Беча, а затим преко Русије и Монголије, до главног града Народне републике Кине. Пут је трајао преко 10 сати, али узбуђење нам није дозволило да се, ни у једном тренутку, осећамо уморно. Кренуле смо поподне, зарониле у ноћ, а освануле негде изнад још успаваног и снегом прошараног Сибира.  Затим су нас дочекале голе и изгужване  монголске планине, чији су се врхови пробијали кроз облаке.

Јутро у Пекингу
Јутро у Пекингу

У Кини је било сунчано јутро и како смо се приближавали Пекингу,  сасвим разбуђена, покушавала сам да са неба лоцирам Кинески зид, за који кажу да је видљив чак  с Месеца. Учинило ми се да сам га видела у једном тренутку, али је то  можда  била само моја уобразиља.

Убрзо је пејзаже обасјане сунцем заменило сивило и магла. Авион је почео да се спушта и имала сам утисак да нас усисава сумрак.  Слетели смо у Пекинг.

Наставак…

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s