Трагови прошлости
Катедрала Се подсећа на огроман насукани брод. На први поглед ме је зачудило што је саграђена на једном тако уском и натрпаном простору, да бих касније схватила да је она старија од скоро свега у Лисабону. Изграђена у XII веку, на месту маварске џамије, сведок је бурне прошлости града за који су се отимали и који су освајали. Данас је ова црква музеј. Њена утроба, крије и остатке једног римског града. Посматрајући га стешњеног унутар ове огромне сакралне грађевине, запитала сам се како ће тековине данашње цивилизације изгледати неком будућем човеку када покуша да их реконструише својом маштом.
Још једна знаменита лисабонска црква је претворена у музеј. То је Igreja do Carmo, подигнута у спомен на велику победу над Шпанцима, 1385. године. Ова победа, у којој се истакао Нуно Алварез Переира (Nuno Álvares Pereira), изборила је независност Португала, а самим тим и економски просперитет који је уследио у веку открића (15. век), када је ова земља постала највећа поморска сила. Переира је у Лисабону, у знак захвалности, подигао манастир за монахе кармелићанског реда и цркву посвећену Госпи од Победе. Ту се касније и сам замонашио и дочекао крај земљаских дана. Папа Бенедикт га је 2009. године канонизовао за свеца (Frei Nuno de Santa Maria).
Но, много већа прича, бар за мене, она је о страдању цркве Кармо, које започиње земљотресом из 1755. године. Потрес ју је начео, да би је пожар и цунами потпуно оголели. Гроб у ком је Нуно блажено почивао нестао је без трага.
Земљотрес, јачине 8,9 Рихтерове скале десио се 1. новембра. Цео град се затресао. Зидови цркве Кармо издржали су овај гром из ведра неба, али се у једном тренутку њен свод сручио на стотине верника окупљених на миси поводом празника Свих Светих. Ужасна иронија! Још страшније је да Црква посвећена великој националној победи, не само да никада није обновљена, већ је једно време служила као јавно сметлише, затим коњушница, па продавница, да би напокон, њен намучени скелет нашао спокој као арехеолошки музеј.
Данас њени сабласно извијени лукови извирују изнад зграда, изледајући истовремено тужно и претеће када се посматрају са трга Росио.
Увече је слика сасвим другачија. Кафићи и ресторани, наслоњени на зидине некадашње цркве, доносе ритмове са Јамајке, из Бразила и одакле све не, славећи живот и не обазирући се на упозорења из прошлости.
Окренута леђима цркви посматрала сам лисабонске куће и улице са терасе једног ресторана. У згради преко пута, само је једна соба била осветљена. На њеном балкону седела је девојка, обучена кажуал, са чашом вина у руци. Као да је ништа од свега овог није дотицало.
Митска Алфама
Такав је Лисабон – пун необичних контраста, како спољашњих, тако и оних скривених, унутрашњих; и славан и трагичан и раскошан и незамисливо бедан.
Најбеднија четврт Лисабона свакако је Алфама. Истовремено, то је и најчувенији и најзаноснији део града. Можда баш зато што је највише поштеђена у великом земљотресу, осуђена је на аутентичност, привлачну туристима, а тескобну онима који живе у мемљивим кућама које одишу сиромаштвом.
Португалски нобеловац Жозе Сарамаго, доживљавао је Алфаму као митску животињу за туђи грош, примамљиву и тајанствену.
„Путник пролази вијугавим уличицама, овом чије куће са једне и са друге стране готово раменима додирује, а изнад је небо само пукотина између надстрешница које једва да одваја длан, или овим косим платоима где два-три реда степеника помажу да се савладају њихове разлике у нивоима, и види да не недостаје цвећа на прозорима, крлетки и канаринаца унутра, али лош задах одвода који се на улици осећа вероватно се још више мора осећати унутар кућа, покојих где сунце никада није ушло, а ове у приземљу, уместо прозора имају само улазна врата.“ (Жозе Сарамаго: Путовање кроз Португалију)
Шетајући Алфамом, без намере да је упознамо – то се чинило немогуће, упијале смо њене боје, облике и звуке. Само једна чашица жинже, обичног ликера од вишње у чоколадној чаши, потпуно нас је опила и мало је недостајало да заплешемо уз звукове фада који су допирали из једног кафића.
„Много је опуштен овај Лисабон! Као да није у Европи!“ – добацила сам тетки која је безуспешно покушавала да фотографише огромно чворновато дрво које је стршало над узаним тротоаром.
Запуштене рушевине, зграде које само што се не уруше, бетонски зидови и ограде, па чак и контејнери за смеће, све оно што може бити непријатно оку, добило је нови смисао захваљујући муралима и графитима који су заштитни знак Лисабона. Нисам се распитивала, али не верујем да су ови градски украси израђени сасвим плански. Више ми делују као спонтана људска потреба за оплемењивањем места у ком се живи и креће. Толико различито од уштогљених и савршено уредних западноевропских метропола.
Колико су у овом граду, најзападнијем у Европи, њени утицаји слаби, јер је, чини ми се, више окренут океану него копну, сведочи и тврђава Свети Ђорђе (Castelo de São Jorge) која чува успомену на маварску владавину. Маври, који су дошли из Северне Африке, освојили су Лисабон у VIII столећу и владали њим пуна четири века. Они су дали коначан облик тврђави, иако су саме зидине много старије и сежу у доба пре нове ере. Маври су отерани у XII веку, али су оставили неизбрисив печат. Не само материјални. Дух Африке лебди над Лисабоном.
Данас са овог, некада важног војно-стратешког упоришта, можемо, у хладу четинара, уживати у погледу на град и реку Тежо.
Лутајући Алфамом, схватила сам да је Лисабон град који живи историју неоптерећен њоме. Због тога сам себи допустила да га истражујем више насумично него плански, иако сам још код куће направила план обилажења. На крају дана, несвесна километара које сам прешла, а још мање значења и значаја свега што сам видела, стропоштала сам се у кревет.
О следећем дану мислићу сутра.
Југославин блог 
[…] Наставак […]