gallery Смоговци III – Све боје Пекинга

Beijing by Night

Ноћ  је обојила Пекинг другaчијим тоновима, позивајући у авантуру. Град нам још увек није открио своје најзначајније атракције, па смо се  лаганим кораком шетача отиснуле у потрагу за њима.

На улицама је било живо. Радњице и ресторани отворени до дубоко у ноћ, били су дупке пуни и никоме није сметала ситна киша која је влажила тротоаре. Прошле смо безброј тих малих трговина које су своју робу испустиле на улицу и један ресторанчић испред кога се кувао купус у металном казанчету и чији је мирис, судећи по посети, био омамљујући. Заобишле смо  Старбакс  који је изгледао  помало гротескно,  измештен из своје природне средине и осуђен да чами усред једне традиционалне кинеске четврти. OLYMPUS DIGITAL CAMERA         Прошле смо затим кроз подземни пролаз каквих је много у центру, јер је веће улице (алеје) немогуће прелазити  онако како смо ми навикли. У пролазу, чистом и поплочаном,  уз зидове су се стиксали бескућници, замотани у ћебад и окружени својом имовином. Слика тужна и тако типична за метрополе.

Када смо изашле из подземља пред нама се  раширио трг, највећи на свету. Био је затворен и са свих страна ограђен ниском металном оградом. Изгледао је застрашујуће огроман у својој празнини.  IMG_20151110_104618На његовом крају се црвенела Тјенанменска капија са, и с те даљине уочљивом, сликом Мао Цедунга. Између трга и тротоара којим смо пролазиле, ширила се главна алеја којом су јурили аутомобили. Покушале смо да откријемо пролаз који ће нас одвести на другу страну, ближе тргу, али нам се нада расплинула када нам је пут препречио велики бели шатор.  Улаз на трг био је могућ само кроз овај безбедносни пункт. А он је ноћу затворен. 

Са оваквим проверама први пут сам се сусрела у Израелу (на улазу на Зид плача, али и у тржне центре), а затим у САД, за 4. јули, када су у вашинготнском меморијалном комплексу били постављени контролни пунктови. Бојим се да ћемо се, како је кренуло,  ових  белих шатора нагледати у блиској будућности.

IMG_20151110_103439IMG_20151110_104239

Са наше стране улице бљештала је импозантна зграда коју сам интуитивно назвала “централни комитет”, вероватно због познатих соцреалистичких украса. И била сам у праву.  То је седиште кинеске владе (Great Hall of the People) и владајуће (и једине) комунистичке партије. У изградњи ове монументалне грађевине учестовало је око 30000 људи, међу којима и најистакнутије архитекте Кине.  Завршена је 1959. године, на десетогодишњицу проглашења Народне републике Кине, након свега 10 месеци изградње .

Сиви трг

Још сам у кинеском конзулату запазила практичност и флексибилност овог народа. Навикнути  на  многољудност и гужве, успевају некако да се организују и реорганизују како не би губили време.  Тако је било и пред белим контролним шатором. Ред непрегледан, не поштују се баш правила, али чим се створи чеп, редари усмеравају колону на други улаз.  У таквим ситуацијама често буде оно: ко последњи сад је први и обрнуто, тако да смо успеле брзо да премостимо ову препреку. И ми смо помало навикнути на непоштовање реда.

За Тјенанменски трг, који обилује знаменитостима из социјалистичке епохе (која је у Кини још увек жива) вежу се у крви угушене студентске демонстрације. Те исте године када сам, као бруцош Филозофског факултета, била погођена вешћу да је умро Данило Киш, моји вршњаци у Пекингу су протестовали против црвене диктатуре. Побуна је однела преко 2000 младих живота. Кинеска влада одбила je једну нулу (поново флексибилност) и признала 200 мртвих. Иронично, овај трг се зове још и Трг небеског мира.

У поређењу са овим, сви остали тргови на којима сам била делују  скучено и клаустрофобично. Занимљиво је да је данашњи изглед Тјенанмен добио крајем педесетих година XX века, захваљујући Мао Цедунговој жељи да изгради највећи и најспектакуларнији трг на свету. Централно место на тргу заузима, мермерни обелиск,  Споменик народним херојима пострадалим у разним револуцијама које су мењале Кину у  протекла два века. Он је место ходочашћа људи из целе Кине, као и Маузолеј Мао Цедунга у коме су и данас редови као што су били некад у Кући цвећа

Притиснуте смогом, све ове грађевине, осмишљене да оставе утисак величине и моћи,  изгледале су нам некако званично, сиво и претеће. Хероји, мермер, страже, симболи…

Царски град

Са трга смо се упутиле ка Тјенанменској капији која је истовремено симбол савремене и оне старе, царске Кине. Поново смо морале проћи кроз подземни пролаз, у коме сам уочила ниске жуте ограде склоњене у страну, спремне да дочекају најезду туриста. Срећом, био је новембар – иначе би нам цео дан прошао у редовима и колонама.

Иако на улазу стоји огромна слика највећег кинеског председника, ова капија нас уводи у једну сасвим другу причу. Она је предворје Забрањеног града.

Забрањени град, данас музеј,  био је царска палата кинеских династија Минг  и Ћинг.  Саграђен је почетком 15. столећа и читавих 5 векова, до преврата 1912. године, у њој су живели цареви са многобројном свитом, а обичним смртницима унутрашњост ових зидина била је недоступна.

Кроз капију смо ушле на споредни улаз. Централни, на који су некад улазили цареви, а изнад кога је сад Маова слика, био је затворен.

Унутар Забрањеног града има тачно 9999 просторија – ни мање ни више. Занимљиво је  да је цео овај простор изграђен на принципима Фенг-Шуија, древне кинеске вештине уређења простора, па се тако све важне палате пружају кроз средиште, у правцу север-југ и свака има величанствену капију као своје предворје. 

Чим крочите у овај простор јасно вам је да сте се нашли пред ремек-делом древне кинеске, али и светске архитектуре. Велики поплочани тргови, мермерне ограде и мостићи, истичу лепоту  црвених царских палата. Све је препуно детаља, али не и претрпано: од извијених кровова украшених разноликим људским и животињским фигурама, до бронзаних скулптура и посуда које су имале  практичну, али и симболичку функцију. 1

Лепота и склад облика и боја, симболика коју не разумете, али слутите, доприноси осећају потпуности, мира и неке дубље тишине. Такви су и називи палата које се отварају пред нама. Прву, Дворану савршене хармоније, одмах сам препознала. Овде је као дете крунисан и у омеђеном свету владао, последњи кинески цар, Пу Ји.

Трагична прича овог детета-владара испричана кроз визуру великог Бернарда Бертолучија, учинила ми је Забрањени град приснијим и интимнијим док сам нарушавајући хармонију правца север-југ ишла и лево-десно, завиривала у мање зграде и тргове, одвојене зидовима и капијама, у којима су живели дворани, слуге и евнуси.

Музеј се зими затвара у пола пет, тако да нисмо успеле да обиђемо  Краљевску башту, која се налази  на јужном излазу из  Забрањеног града (ми смо ушле са севера), која је  својеврсна награда за најистрајније туристе. За све будуће посетиоце Пекинга, прилажем мапу  и савет: одолите искушењима и истрајте право – посебно зими.

Велики зид

Кинески зид је без сумње, једна од најпознатијих грађевина на свету. Његова изградња је трајала вековима, а данашњи облик добио је у 15. веку, за време династије  Минг.  Функција овог 9000 километара дугачког бедема била је одбрамбена – служио је као заштита пред најездом монголских племена. Данас, док се у Европи руше стари да би се саградили нови зидови, ови, на северу најмоћније азијске државе, служе исључиво као туристичка атракција.

Најпосећеније деонице Кинеског, или Великог зида, како га још зову, удаљене су неких стотинак километара од Пекинга. До њих се може стићи метроом (ако се одлучите за најближи Пекингу – Бадалинг) или комбинацијом аутобуса и таксија, ако се одлучите за, на пример, Мутинхи (Mutianyu), који је нешто удаљенији од града. Ми смо се определиле за Мутинхи (тако се отприлике изговара на мандаринском кинеском), јер смо желеле да избегнемо дављење у реци туриста, што кинеских, што оних из целог света.

Чудан је био сусрет са Кинеским зидом. Нисам имала утисак да су обронци планина чије је линије пратио зид толико високи док им се нисмо сасвим приближили. Зид је био сакривен у магли и недокучив из подножја. Требало се попети. За то смо имале две могућности: пешке или гондолом. Гондола је била сасвим логичан избор, ако се има у виду да су три од нас пет пензионерке, у сасвим доброј кондицији додуше, али на непознатом терену.

На врху нас је дочекала још већа магла, табла са именом деонице, напомена о томе да је то велика атракција и степенице на чијем врху је малени улаз на велики зид.

Претпостављам да је  мојим сапутницама срце лупало као и мени, колико од узбуђења, толико и због разочарења што ћемо остати ускраћене за поглед о коме смо толико читале и слушале. Од 22 куле осматрачнице колико их има на овом делу зида, једва смо назирале прву. Златно-жуте боје јесени, местимично прошаране снегом, само на моменте успевале су да се пробију кроз густу маглу.

Но, сама чињеница до ходате по нечему тако древном и далеком, плус срећна околност да није било ни дашка ветра, навеле су нас да брзо заборавимо прве утиске и да се препустимо…чему другом већ ходању. IMG_20151112_065857

Није лако ходати по Кинеском зиду. Прво – није раван. Стално се успиње и спушта.  Друго – можете да изгубите појам о времену  пратећи његову вијугаву линију. Магла вам не дозвољава да видите далеко и чини вам се да је баш следећа кула чији се обриси помаљају у даљини, лепша и занимљивија од оне на којој се налазите… То вас нагони да идете даље и дубље у планину, све док вас страх од непознатог не врати на почетну тачку.

Пошла сам на зид под пуном ратном опремом која је подразумевала јакну, капу, рукавице и шал, а стрчала са њега гологлава,  са јакном везаном око струка.

Паркови

Кина је позната по својим парковима. Неки од њих су права ремек-дела пејзажне архитектуре, попут Летње палате, на чије је уређење последња кинеска царица, Цикси, потрошила сав новац намењен царској војсци.  Лепоту ове плате успела сам само да наслутим, јер смо стигли пред затварање, у сумрак. Красили су је мотиви слични онима у Забрањеном граду, али са већим акцентом на природу и воду (ово је био летњиковац).  Осећао се скоро надреални мир, проузрокован вероватно добом дана, а можда и маглом, односно смогом.

IMG_20151112_094859

Првог дана када се дана се небу пекиншком стидљиво указало сунце, одлучиле смо да прошетамо до Храма неба,  симбола града и места на коме се укрштају руже ветрова. IMG_20151114_045330Није редак случај да на таквим местима владари постављају своје виле и резиденције.

Чланови царске породице  овде су се, испред олтара под  ведрим небом,  молили за добар принос и плодну годину.  Око овог храма изникао је читав комплекс верских објеката и жртвеника. Сви су изграђени у традиционалном кинеском стилу, с тим што кровови нису наранџасти као они у Забрањеном граду,  већ су од црепа тамно плаве боје,  која симболише небо и небеску хармонију.

Цео комплекс окружен је парком, површине веће од Забрањеног града. Некада су у његовој лепоти уживали само привилеговани, данас све врви од живота. Овај парк  је и шеталиште и вежбалиште и место за различите друштвене и културне активности.

На неколико места видели смо  младе у црвеним венчаницама како стрпљиво позирају фотографима, не би ли добиле лепу успомену на своје вечнчање. Поред нас је протрчала велика група деце у идентичним тренеркама – претпоставила сам да су из унутрашњости и да су на екскурзији  у главном граду. Посматрала сам и рад једне фотографске секције ученика основношколског узраста којима је наставник објашњавао перспективу. Сви су у рукама држали  професионалне фото-апарате које су намештали по наставниковим инструкцијама.  У неким деловима парка парови су плесали уз пријатну, нама егзотичну музику.

Посматрајући све те људе: старе, младе, децу, приметила сам да  умеју да цене природу и ускладе се са њом, што смо ми почели да заборављамо. А можда смо већ  и сасвим заборавили. 

Невероватно је да у овој оази зеленила, док шетате стазом која вијуга између  дрвећа старог и по неколико стотина година, скоро сметнете с ума да се налазите у вишемилионском граду, једној од најзагађенијих метропола света. Да није било смога који је, попут неког танког прозирног вела, обавијао све, потпуно бисмо  бисмо заборавиле на то.IMG_20151114_070112

На излазу из парка испратиле су нас златне јесење боје. Једна мама са малим детеом сакупљала је отпале листове. Кренуле смо назад у велики прљави град.

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s