gallery Смоговци II део–На улицама Пекинга

Сиво, суморно небо

Запрепашћење сивилом још није утихнуло, а већ смо се нашле на  бљештавом  пекиншком аеродрому (Tерминал 3 намењен  међународним летовима, изграђен је непосредно пред Олимијске игре, 2008. године). Контраст између сивила и раскоши који нам се указао тог јутра, уочавале смо на  сваком кораку током наше шестодневне авантуре.

IMG_20151110_054610
Пекинг – први утисци

Као у магновењу, успеле смо да изађемо са аеродрома  и пронађемо такси који ће нас одвести до хотела. Од аеродрома до града може се стићи и метроом, али  то подразумева укључивање мозга, што смо одложиле за касније. Гужве на путу биле су сасвим уобичајене, чак мање него у другим метрополама у преподневним часовима. Све је било другачије него што сам очекивала. Модерне зграде и небодери израњали су  из некаквог сивила налик магли, које је оковало град, а пусти тротоари и ситна киша појачавали су утисак беживотности.  Ово је данак који Пекинг плаћа убрзаном развоју и индустријализацији.

Тек у самом центру, безличне футуристичке грађевине уступиле су место традицоналнијим, а са обе стране широке алеје којом смо пролазили, кретале су се реке туриста.

IMG_20151110_055354
Главна алеја у Пекингу

Хутонзи – од Кублај Кана до 21. века

King’s Joy Hotel у коме смо одселе, од краљевског има само локацију. Далеко од раскошног, али сасвим пристојан и чист, са особљем које колико-толико говори енглески, потпуно је задовољио наше потребе.  Смештен у старом језгру Пекинга, на свега неколико минута хода од најзначајнијих градских атракција, Тиананменског трга и Забрањеног града, за нас је био идеалан. Треба имати у виду да туристичке мапе умеју да заварaју, јер су раздаљине у  овом, вишемилионском граду  огромне (само област Xicheng у којој смо ми боравили броји милион и по становника), па оно што нам се учини близу, често узмиче попут фатаморгане. Због тога је добра и удобна обућа много важнија од хотелског смештаја.

Један сасвим обичан хутонг

Иако сам непосредно прет пред пут у Кину као део завршних припрема погледала Бертолучијевог Последњег кинеског цара, нисмо одмах похрлиле у Забрањени град.  Одлучиле смо да прво прошетамо хутонзима, улицама у којима се одвија стварни живот, сакривен од очију туриста. Хутонзи су традиционалне уличице различите дужине, сачињене од дворишних кућа које су спојене једна са другом.  Најстарији потичу из времена  владавине династије Јуан, чији се оснивач, монголски Кублај Кан (унук Џингис Кана), 1271. године прогласио за Кинсеког цара.  Хутонг на монголском значи бунар, који је некада имао важну улогу снабдевања заједнице пијаћом водом, те су прве куће настајале око њих формирајући временом читаве улице.

Вози се све што се котрља

Ове уличице су веома разнолике, што по својој дужини (од пар десетина метара до неколико километара), што изгледом.  Неке одишу сиромаштвом,  неугледне су  и запуштене, а умеју да буду толико уске да на први поглед изгледа немогуће  ући у њих аутомобилом (најужа je ширине свега 70cm). Ипак, у њима буја живот и то онај на четири, два или три точка.  Прилагођена буџету, а рекла бих и довитљивости својих власника, ова возила имају и нешто заједничко: сва су бешумна. Због тога морате често да се осврћете, како вас не би престрашио изненадни звук сирене тик иза леђа.

IMG_20151115_035553
Старе, шармантне радњице

Неки хутонзи су пак, попут Дашилана  (Dashilan Street), веома живописни и шармантни. Прометни подједнако дању и ноћу, викендом се претварају у мравињак.  Дашилан је у ствари трговачка улица у којој се могу купити различити традиционални производи попут чаја, необичних намирница, слаткиша, тканина, накита, али и завирити у  старе занатске радње које  се опиру изумирању. Тужно је што и сами хутонзи, чији је број некад досезао 3000, полако али неумитно нестају, уступајући место модерним зградама и шопинг центрима. Још један данак убрзаном развоју и утицају западне културе.

IMG_20151115_044153
Традиционални ушећерени слаткиши

Пошто је сасвим близу нашег хотела, овде смо истраживале локалну културу,  одгонетале укусе и увежбавале ценкање. Откриле смо на пример, да су омиљена посластица и деце и одраслих, ушећерене црвене јабуке нанизане на штапић, као и различити слаткиши од воћа и желеа. Неки су били укусни, већина  јестива, док су  неки били сасвим непојмљиви нашем западњачком укусу.

Укуси Пекинга

Дашилан сече 600 година стару Кианмен улицу (Qianmen Street) која је сада отмена пешачка зона (са изузетком туристичког трамваја) са луксузним бутицима – углавном  европских и америчких робних марки, пословним зградама и ресторанима, међу којима је најпосећенији Quanjude Roast Duck Restaurant.

IMG_20151115_044135
Кианменска улица
Топла супа и рижа довољне су да вас сасвим окрепе

Главно јело је, претпостављате, фамозна пекиншка патка. Руководећи се начелом да је свака патка поједена у Пекингу пекиншка, заобишле смо овај ресторан са папреним ценама и патку пробале у једном другом, мање луксузном, у коме је ручавао обичан свет. Појеле смо је у сласт, уживајући у сваком залогају. Осим тога, девојка која нас је послуживала, показала нам је како  да користимо штапиће,  па је ручак био не само укусан, већ и забаван.

Врло брзо, већ првог дана, окружене  уочљивом разноликошћу и оним што би неко назвао егзотиком (да је  егзотичност растегљив појам, схватила сам када сам приметила да смо и ми предмет загледања и упирања прстом), потиснуле смо онај први, суморни јутарњи утисак, и препустиле се загрљају и ритму Пекинга.

Наставак

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s