Поезија на отвореном

Да ли вам се  десило да осмишљавајући час упаднете у ћорсокак? Мени јесте.

Требало је да радимо Момчила Настасијевића, Тугу у камену, песму на први поглед питку, али тешку за разумевање, херметичну. Нисам желела класичан приступ који би моје трећаке само још више удаљио од песме. Желела сам да је упамте по мелодији, да је вежу за нешто лепо, њима блиско. И није ми се седело у учионици, а није ни њима.

Онда ми је пало на памет да нас нико не тера да се, затворени у четири зида, знојимо тумачећи нешто што можда и не претендује да буде протумачено. У потрази за личним доживљајем ове песме, изашли смо напоље и расули се по граду.

Како је изгледао час

Дан раније, најавила сам ученицима шта ћемо радити и замолила их да се поделе у четворочлане тимове.  На часу (био је у питању двочас) сам им  кратко објаснила циљ часа – снимање спота за песму Туга у камену – и поделила одштампане инструкције које су садржале и QR код помоћу кога су приступали потребном материјалу. Оруђе за рад били су мобилни телефони, али су се ту нашла и друга помоћна средства, међу којима се посебно истакла гитара. Локацију за снимање ученици су бирали сами.

У врту Народне библиотеке Вељко Петровић

Додатни изазов за моје ученике био је то што ће продукте њиховог рада процењивати ученици из других земаља у оквиру Е-твининг пројекта Smart use of smart devices. Њихови вршњаци из Португала и Естоније не разумеју српски језик, али могу да осете његову лепоту и мелодичност и препознају емоцију коју песма носи – ако се она дочара на прави начин.

Инструкције које су добили ученици можете погледати овде, а ако немате  на свом телефону читач QR кода, погледајте директно на блогу страницу којој су приступали и на коју су постављали своје радове.

Уместо класичне припреме, за организацију часа користила сам један сјајан онлајн алат који се зове Learning Designer. Опис мојих часова можете погледати овде.

Уместо закључка

Када сам се упустила у ову авантуру, нисам била сигурна колико ће она бити успешна. Плашила сам се чак да не буде потпуни дебакл. Међутим, сви тимови, а било их је укупно пет, снимили су и поставили своје филмове на место које сам назвала Наш дневник учења. Показали су висок степен одговорности, јер су се, иако нису били наставнику на очима, потрудили да ураде задатак како најбоље умеју, односно, како осећају да треба.

Не знам како вам се допала моја идеја – повратна информација у облику коментара на овај пост би ми била драгоцена.