Синајско ходочашће

Најпознатији библијски топоними су Јерусалим и Синајска Гора. Први је свети град и место ходочашћа за вернике три светске религије: јудаизма, хришћанства и ислама. У њему су се одиграо најзначајнији догађај новозаветне историје – васкрсење Христово.  У старозаветном пак свету, једно од најзначајнијих  светих места је Синајска Гора, која се уздиже над пустињом на југу Синајског полуострва.

Slika mape
Синајска гора – мапа

По библијском сведочењу у овој непрегледној гранитној пустињи јеврејски народ је са Мојсијем провео 40 година  тражећи обећану земљу. На месту у подножју Горе, где је Мојсије угледао Божански пламен у купини која гори а не сагорева и чуо Творчеве речи: “Изуј обућу са ногу својих јер је место на коме стојиш Света земља”, данас се налази  манастир Свете Катарине.

Пут од  Шарм ел Шеика, египатског летовалишта које се налази на самом шпицу Синајског полуострва, до манастира који је дубље у копну, води кроз црвенкасто-жуту пустињу испресецану каменим литицама необичних боја.  Пејзаж суров, оскудан, беживотан, ту и тамо по који шатор који су разапели Бедуини, једини народ који овде може да опстане захваљујући својој вештини проналажења воде.  А, да је вода извор живота и непроцењиво благо, у Египту сам се уверавала на сваком кораку.  sinajУ подножју Синајске Горе

Аутобус се паркира у подножју Синајске Горе и туристи затим пролазе контролни пункт којих у Египту има на свим значајнијим местима због оправданог страха од терористичких напада. До манастира има нешто више од 200 метара, али их није лако прећи због неописиве врућине – у пустињи температура уме да пређе  педесети подеок, тако да не помаже ни благи северни ветар који у овом крају увек дува. Зато су ту Бедуини, помоћници монасима и чувари манастира од његовог настанка (упркос томе што су прихватили ислам), који нам нуде превозно средство – своје камиле, како би нам ожеднелим и  ненавикнутим на невероватну врућину, олакшали пут до циља.  Наравно да се помоћ плаћа. По томе се људи који живе у овим крајевима не разликују од остатка цивилизације.

221804_1054919859629_1424792350_1918925_7754_n
Манастир Свете Катарине – 6. век

А циљ је заиста величанствен! Света Катарина, манастир камелеон, исте боје као и пустиња и Гора изнад њега која се уздиже на 2000 метара надморске висине. Они храбрији међу нама, који су кренули у зору и попели се на сам врх Синајске Горе, сведоче нам о готово нестварном призору сунца које се помаља изнад пустиње, али и разликама међу људима који походе ову свету планину. На врху су срели планинаре – заљубљенике у природу, побожне Русе предане молитви, али и туристе из западних земаља који су испијајући пиво певали навијачке песме.

Спуштамо се низ клизаве углачане степенице и улазимо у манастирски лавиринт. У глави ми је да је истим овим путем пре многих векова пролазио и Свети Сава. Са десне стране је главна манастирска црква посвећена Преображењу Господњем, са леве се налазе степенице које воде у музеј, а одмах испред нас је огроман грм Неопалиме купине – јединствен у свету, јер су његове младице безуспешно покушавали да пресаде на неко друго место.

002
Несагорива купина

У манастиру се налази библиотека, друга по величини и вредности у свету, одмах иза ватиканске, у којој се између осталог чува и најстарији српски псалтир, али она нажалост није била отворена за посетиоце. Зато смо имали прилику да посетимо музеј у ком су изложене неке од највећих хришћанских драгоцености и у коме је забрањено фотографисање, осим ако нисте из Србије. За нас су монаси, Грци, радо зажмурили на једно око.  Захваљујући томе што је на изолованом и од цивилизције удаљеном месту, али и сналажљивом братству, манастир је заобишло иконоборство, тако да се у њему налазе најстарије сачуване иконе, међу којима су чувена Лествица коју сам дотада имала прилику да гледам само у књигама и Христос Пантократор. Ту је и Синајски кодекс, најстарији препис Новог Завета на грчки језик. Несвакидашњи је доживљај био стајати пред овим светињама.

001
Христос Пантократор – 6. век

У подне се оглашавају звона и тада манастир морају да напусте сви неправославни јер је време за молитву. Ми остајемо на служби након које целивамо мошти Свете Катарине пострадале у 3. веку, времену најстрашнијег прогона хрушћана. Од монаха добијамо прстен на коме пише “Агиа Катарина” – осећамо се као прави ходочасници.

Очекује нас путовање кроз пустињу до Црвеног мора и нашег летовалишта, у коме ништа више не подсећа на старозаветни свет већ је једна сасвим другачија прича.

2 comments

  1. Sležem se da je izlazak sunca i njegovo posmatranje sa Gore Sinajske nešto toliko spektakularno da se useče u pamćenje za ceo život. Odlično napisan i opisan putopis. Posbno mi je ostalo upečatljivo da i mi Srbi, i to na kraj sveta imamo po prvi put prednost nad zapadnim turistima.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s