Град саткан од снова – III део

Ермитаж

Другог дана боравка у Санкт Петербургу пробудила нас је киша. Киша и пљусак су овде честа појава, тако да је кишобран неизоставан прибор у претрпаној женској торбици, а они искуснији, који не робују моди, определиће се за  кабаницу.

Модна ревија на Дворчевом мосту

У то смо се увериле у парку испред Зимског дворца, када смо спас од кише испрва потражиле под густом крошњом дрвећа, затим испод кишобрана, а како због јаког ветра ништа од наведеног није помагало, купиле смо четири кабанице. Баш ме занима колико је продавачица сувенира тог дана зарадила, пошто је пола града било окићено истоветним и врло ефектним штитницима од кише и ветра.

Ред за улаз у музеј

Кишно и ветровито време у Санкт Петербургу не мора да значи да вам је дан упропаштен. Напротив, иделан је за посету музејима. Наш избор је био Ермитаж, који је по својој лепоти и угледу у рангу светског чуда. Срећа је да смо карте купиле преко интернета, те смо избегле вишечасовно цупкање у редовима.

Ермитаж своју славу дугује царици (Е)Катарини (II) Великој која је била пасионирани сакупљач уметничких дела – ова моћна и просвећена владарка празнину у свом интимном животу испуњавала је уметношћу. Од 4000  слика које је прикупила широм Европе, велики део су ремек-дела европске уметности.

Овај музеј данас броји преко 3 милиона експоната који припадају различитим културама и епохама и немогуће га је обићи за један дан. Његов главни комплекс чини пет повезаних зграда – од којих је најпознатија Зимски дворац – резиденција руских царева до кобне 1917. Са дворишне стране гледа на Дворски трг – централну тачку Санкт Петербурга, док је лицем окренут реци.

Поглед на Ермитаж са Дворчевог моста

За посету Ермитажу припремила сам се још код куће. Помоћу апликације Trip Planner, која се налази на званичном сајту музеја, обележила сам шта желим да погледам и добила детаљне инструкције за путању коју треба да следим како бих избегла лутање и уштедела време.

Препуштање лепоти

Верујем да ово савршено функционише ако сте сами или у пару са неким ко дели ваша интересовања. Међутим, било нас је четири и сваку је интересовало нешто друго. Маму су занимале раскошне владарске собе, све – од лустера до тепиха; сестра је била опчињена античким уметношћу; ја нестрпљива  да пронађем Ван Гога и Пикаса. Тетка  је остала неоредељена па јој је допала улога пастира који води рачуна да  нека овчица не заблуди и изгуби се вођена својим заносом.

Да ми је неко раније рекао да човек може да се умори од снаге естетског доживљаја, не бих му веровала. Свака просторија је препуна детаља и немогуће је пажњу усмерити само на један. У Леонардовој соби, на пример, као главни експонати биле су изложене свега две слике, Богородице са дететом (Мадона Лита и Беноис Мадона) – којима је било немогуће прићи, али  сам се гушила од детаља који су скретали пажњу на себе.

Туристи се тискају да усликају Да Винчијеву Мадону са дететом

Поглед ми је блудео преко таписерије из XVI века (алегоричан приказ пролећа), преко богато украшених таваница и подова, врата и лустера до, у тој раскоши неупадљивих, залуталих скулптура из XVII века. Приметила сам да су прозори замагљени од силног света који се стискао на малом простору.

Наше Аријадне у овом прекрасном лавиринту биле су бакице – кустоси, које су непогрешиво умеле, и поред тога што већина њих не говори енглески, да нам објасне како да се ишчупамо из гужве и пронађемо све што нас занима. Виртуелни водич није им ни принети, јер он у своје прорачуне није укалкулисао хиљаде људи са мобилним телефонима и камерама који траже идеално место за фотографисање и најбољу позу за селфи (а да се иза види и уметничко дело којим су очарани).

Степениште Јордан, рококо алузија на библијску реку

Када смо изашле из Ермитажа, навукле смо кабанице и  упутиле се Дворчевим мостом на Васиљевско острво. Спустиле смо се до реке и посматрале музеј који се шепурио на другој обали. Видела сам тек делић блага које се крије у њему, а осетила сам се пораженом, ни сама не знам зашто.

Путевима Достојевског

Следећег јутра пробудило нас је сунце. Мама се пожалила да је целу ноћ сањала Кинезе који су је јурили фото-апаратима, па смо одлучиле да дан проведемо изван уобичајене туристичке трасе. Запутиле смо се на други крај Невског Проспекта, ка Лаври Александра Невског, којом се ова дуга улица завршава.

Свето-Тројицка Александра Невског Лавра

Манастирски комплекс стар је колико и сам град.  Његов оснивач, Петар Велики, наложио је да се ту пренесу мошти кнеза Александра Невског, светитеља из XIII века, који је за Русе оно што је за нас Свети Сава.

Групни портрет с Достојевским

За мене је посета Лаври значила сусрет са омиљеним писцем, Достојевским, који почива у хладу Тихвинског гробља, у друштву великана као што су Чајковски, Глинка, Мусоргски, Ломоносов, Ојлер и други. На његовом гробу уклесана је реченица из Јеванђеља: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ Ова реченица епилог је и његовог романа Браћа Карамазови, који је завршио свега пар месеци пре смрти.

Са трга Александра Невског  спустиле смо се у метро и лансирале се у део  града у коме је Достојевки провео последње године живота и чијим је улицама корачао располућени Раскољников планирајући убиство зле лихварке.

Метро станица Достојевскаја

Иако је град од XIX века до данас знатно изменио своју физиономију, било је узбудљиво кретати се стазама којима је некада ходио и добијао идеје, славни писац.

Без мапе нигде – споменик Достојевском на Владимирском тргу

Одмах по изласку из метроа угледале смо Владимирску цркву, једну од најстаријих у граду, у чијој је околини Достојевски изнајмљивао станове (ни у једном није боравио дуже од пар година, јер су га материјалне прилике ограничавале).  У близини је и спомен музеј   смештен у један од станова у којима је славни писац живео.

Свега једну метро станицу удаљена је и чувена Садова улица, као и Кућа гарде у којој је Достојевски кратко време био заточен због кршења прописа о цензури. Ова зграда је једна од ретких преживелих из тог времена.

Дом Раскољникова

Купујемо ушећерено воће на пијаци која важи за најјефтинију у граду и спуштамо се ка Грибоједовом каналу уз који је шетао Раскољников када је одлучио да своју мрачну идеју спроведе у дело. У близини је и Гражданска улица где се у згради на углу налазио његов сиротињски станчић. Иако фиктиван лик, Ракољников је добио своју спомен таблу и тако једну сасвим неугледну зграду претворио у туристичку атракцију. На табли је исписан следећи текст: „Трагична судбина људи из овог краја Санкт Петербурга послужила је Достојевском као основа за страствено проповедање доброте за цело човечанство.“ 

У једној од улица које излазе на Грибоједов канал налази се и кућа Аљоне Ивановне, старе лихварке код које је јунак „Злочина и казне“ залагао своје драгоцености и чије је убиство планирао.

Шарм „Злочина и казне“

Иако је време добрим делом прекрило трагове беде и сивила дочараног у роману, још увек је ходајући стазицом уз канал могуће осетити његов мрачни шарм.  Тек покоји ужурбани пролазник, радници на грађевини који одмарају уз пиво ослоњени на ограду мостића – обичан свет са својим бригама.

Црква саграђена на месту просуте крви

Пратећи вијугаву путању Грибоједовог канала, стижемо до Казанског сабора, пресецамо Невски Проспект и доспевамо пред Цркву спасења на крви која изгледа као привиђење. Иако није постојала у његово време, лако можемо да замислимо да је управо ка  њој корачао Раскољников на путу покајања.

Посетом овој цркви завршиле смо дан, односно онај његов део када је сунце високо на небу.

Спремамо се за сумрак који траје дуго – све до свитања, за уживање у панорами града са крова Исакијевске саборне цркве и  пловидбу каналима Неве.