Злочин и казна, или само – казна

„Опште је познато у наставној пракси да ученици избегавају да читају лектиру, посебно она књижевна дела која су обимнија, захтевнија, или пак тематиком  временски удаљена од њих. Некако ће се осмелити, не без роптања, да са полице школске билблиотеке узму и прочитају Камијевог Странца или Андрићеву Проклету авлију, али кад угледају романе попут Ане Карењине, Злочина и казне и сл., већина ће одустати од читања и приволети се «царству интернета» које врви од сажетих информација и препричаних књижевних дела. Ученик тако може да добије позитивну, чак и одличну оцену, а да књигу није ни отворио.

…У тој ситуацији губитници су и наставници и деца, једни јер осећају узалудност свог труда, други јер су узмичући пред дебљином књиге, несавременошћу теме,  пропустили да буду обогаћени новим сазнањем и естетским доживљајем које свако велико дело пружа.“

„Злочин и казна“ пре 10 година

Ово сам написала пре тачно 10 година када сам, на готово чудесан начин, успела да мотивишем своје матуранте, не само да прочитају један од највећих романа светске књижевности, већ буквално уроне у причу о младићу који насилно покушава да спасе свет  и снази љубави која њега самог спасава заблуде гордости.

Но, та генерација је напустила ђачке клупе. Стизале су нове, сваке године све оштећеније суновратом вредносног система. На питање да ли су прочитали Злочин и казну, најчешће сам добијала кратак одговор: казна. Јер, шта је једна јединица – мала жертва за избегавање сусрета са књигом на коју и сам поглед изазива језу.

Овог пролећа, боравећи кратко у Санкт Петербургу, евоцирала сам љубав према Достојевском и његовом делу. На лицу места сам реконструисала стазе којима је лелујао његов јунак у расколу са Богом, мостове са којих је гледао у реку, пронашла сам и кућу у чијем је потркровљу сиротовао. Била је то за мене врхунска авантура, која је изнедрила другачији приступ обради романа Злочин и казна.

Град чува успомену на књижевног јунака – овде је живео Раскољников

Из моје перспективе

Моји садашњи  матуранти навикли су на истраживачке задатке и одлично су савладали технику презентовања. Умеју да свему што раде дају лични печат. Ово сам искористила за изазов који би могао да буде круна нашег четворогодишњег дружења. Пред њих сам поставила задатак да истраже дело „у туђим ципелама“, односно да анализи главног јунака приступе из перспективе других ликова романа.

Задатак садржи следеће кораке:

1.  Избор улоге (помоћу модула Избор у Мудлу)
2. Осмишљавање приче у првом лицу (из одабране улоге)
3. Снимање приче у програму Војстред.

Шта очекујем да ћу постићи:

• избећи класично „одговарање лектире“ и вођење класичног „дневника читања“;
• подстаћи ученике да пажљивије читају дело;
• подстаћи њихову машту и креативност (подразумева се да ће за своју причу користити материјал који се налази у роману, али се од њих очекује да испричају и оно неизречено, што је могао мислити и осећати лик у чију су кожу ушли);
• омогућити им да се саживе са јунацима романа, осете емпатију;
• омогућити им да чују приче осталих ликова и да главног јунака сагледају из различитих углова (Востред је својеврстан агрегат у коме се коментари, у нашем случају приче, надовезују једна на другу – сви ће моћи да чују све, али и да се надовежу једни на друге);
• мотивисати их да стилски уобличе причу и дају јој лични печат.

Колико ће овај искорак од досадашњег начина рада бити успешан, остаје ми да видим. Не плашим се неуспеха – и из њега се учи.

п.с. Задатак „Из моје перспективе“: https://voicethread.com/share/4387177/