Златни прстен Русије – Кострома

На путу

Иако је био април и пролеће се већ устоличило у Србији, како је наше путовање на  североисток  ка Русији одмицало, имала сам утисак да се враћамо у зиму.  Непрегледна равница оивичена белим брезама и четинарима са обе стране пута, оронуле дрвене кућице, реке на којима лед још не помишља да се топи, све суморно и пусто.  Зар је за овим чезнуо Вук Исакович,  помислила сам у тренутку.

Руска зима као да нема краја

Не знам тачно када смо ушли у Русију, пошто смо царинске  формалности обавили на белоруској граници где смо се задржали неколико сати на полупразном прелазу.  Неко из нашег аутобуса није уплатио осигурање.  Морали смо чекати. Цариници у шубарама,  строги и помало застрашујући, величина самог прелаза и тек по који ауто неке старинске марке,  асоцирали су ме на хладни рат и филмове о Џејмсу Бонду.

Мој први сусрет са руском земљом био је у исти мах и сусрет са прошлошћу, односно са многим прошлостима које ће искрсавати током целог  путовања.

Сергијев Посад

У потпуном констрасту са беживотношћу и сиромаштвом (села поред којих смо пролазили одавала су утисак крајњег сиромаштва) су цркве и манастири чије су разнобојне куполе израњале пред нама у величанственом сјају. Ватромет боја у суморној  равници.

Први који смо посетили на путу ка Костроми је Тројице Сергијева Лавра, манастир који се сматра духовном престоницом православне Русије. Основао га је, у 14. веку,  Свети Сергије Радоњешки, који је за Русе оно што је за нас Свети Сава.

Испред улаза у лавру

Манастир се налази у граду Сергијев Посад, свакодневно врви од посетилаца из разних крајева Русије и других, углавном православних земаља и тешко је замислити да је то напучено место  некада била непроходна шума у коју се свети Сергије повукао да би се посветио тиховању и молитви. Ту је саградио дрвену црквицу посвећену Светој Тројици. Његово подвижништво је привукло људе жедне духовног живота, па су око његове испоснице никле прве монашке келије, а затим и цео град.  У 15. веку је дрвена црквица замењена новом, од белог камена. Живописао ју је чувени  Андреј Рубљов, који је тада живео у овом манастиру. Првобитне фреске нису сачуване, али су сачуване неке од икона рађених за иконостас, од којих се најпознатија,  Свете Тројице,  данас чува у Третјаковској галерији у Москви.

У најстаријој манастирској цркви, Свете Тројице, која се тренутно реконструише, чувају се мошти светог Сергија Радоњешког

Како су векови одмицали, манастир се ширио (у 18. веку је добио статус лавре),  играјући  значајну улогу у бурној руској историји, а његова популарност  у народу расла, одолевајући чак и најсмутнијим од свих, бољшевичким временима.  Данас броји 11 цркава из различитог периода, које се надмеђу у лепоти и значају, а цео манастирски комплекс се од 1993. године налази на  листи светске културне баштине УНЕСКО.

Тројице Сергијева лавра

На ушћу две реке

Од Сергијевог Посада који се  налази надомак Москве,  пут нас је водио  даље на север, у  такозвану провинцијску престоницу Русије, Кострому, која је неколико дана била наш дом.

Кострома се сместила на обалама две реке, Костромке и Волге. И поред шибајуће хладноће која је изискивала да се преко капе навуче и капуљача (приче о руској шубари изгледа нису без повода),  шетње уз обалу  пријатне су и за око и за плућа. Волга мирише, толико опојно, да ни мој пушачки њух није оставила равнодушним.  Шетњу можете прекратити на неком од усидрених бродова-ресторана уз окрепљујући црни чај или тањир боршча.

Пролећња шетња обалом Волге

И бродови на Волги имају своју причу. Најлепши од њих, Старо пристаниште, послужио је као кулиса за филм Жарка романса (Жестокий романс, 1984) у коме је једну од главних улога играо тада млади Никита Михалков.  Кулисе су сачуване до данашњих дана, а нама су послужиле за вечеру са градоначелником Костроме, који је одлучио да овде угости пријатеље из Србије.

Прилаз Старом пристаништу из града кроз Московску капију
Прилаз Старом пристаништу из града кроз Московску капију

Ушће Костромке у Волгу не можете да промашите, бар не у ово доба године. Тачније, можете да прошетате до њега, као по корзу. Ово су за сунчаног дана многи Костромљани и учинили, шетајући  без страха залеђеном реком до линије иза које почиње мирисна Волга.

Шетња до ушћа Костроме у Волгу
Шетња до ушћа Костроме у Волгу

Ја се нисам усудила. Радије сам прошетала до Ипатијевског манастира, који се сместио тик уз залеђену реку. Овај манастир по својој лепоти и значају, не заостаје за Тројице Сергијевом Лавром.

Ипатијевски манастир чува сећање на Романове
Ипатијевски манастир чува сећање на Романове

Многи важни историјски догађаји су се одиграли у њему и око њега, а за његово богатство и славу  је свакако најзаслужнија царска породица Романов чији су чланови често боравили у њему. Након октобарске револуције, манастир је претворену у музеј, да би поново оживео 1990. године.

Кострома

Као и сви градови чија старост сеже у далеку прошлост, Кострома је град богате историје и препознатљиве архитектуре. Оно што ју је вековима посебно издвајало и красило је богат духовни живот. Крајем 17. века у њој је било 35 цркава и 5 манастира у којима су се чувале неке од најзначајнијих православних светиња.

Војвода Јуриј Долгоруки (12. век) сматра се оснивачем града. По њему носи име и руска нуклеарна подморница четврте генерације

Како су све грађевине биле од дрвета, временом су нестајале у пожарима и град је често мењао изглед.  Највећи пожар се десио  1773. и потпуно опустошио град, тако да је све што се данас може видети изграђено касније у 18. и 19. веку.

Данашњи изглед Кострома највише дугује царици Катарини II која је приликом једне посете, пар година након разорног пожара, лично дизајнирала план града.

DSCN5005
Центар града и тачка од које се улице простиру попут зрака у различитим правцима

Центром града доминира пожарни торањ, саграђен у 19. веку са јасном наменом – да штити град од пожара. Одмах уз њега, су две грађевине кружног облика са луковима, такозване аркаде,  у које су смештене продавнице, банке, кафићи и све што је потребно једном граду за живот, а у простору у средини се налази пијаца. Ове аркаде су огромне и истоветне тако да  се, занесени разгледањем и куповином, можете потпуно дезоријентисати.  Мени је успело да се скоро читав сат вртим у круг тражећи ресторан у коме ме је чекао већ охлађен ручак.

Чувени руски боршч, парче укусног колача и топли чај, сасвим су довољни да вас оснаже за дан пред вама

Када сам већ код ручка, он је код Руса веома скроман, као и доручак и углавном се састоји од чорбица и разноразног поврћа. Главни оброк им је вечера, када се једе обилато, а залива обилно .

Овако у круг можете бесконачно, али само ако имате рубље или картице

Да бисте куповали у продавницама у којима можете наћи све и свашта, од најфиније немачке обуће до најразличитијих чајева и укусних руских чоколада, потребне су вам рубље. Међутим, ако их нисте обезбедили још у Србији, већ сте понели евре у нади да ова валута сва врата отвара, мораћете се помучити. Не могу описати стрепњу коју смо осећали док је банкарска службеница превртала пружену новчаницу тражећи јој ману.  Попут Милића Барјактара, и ону најсјајнију и савијену тек толико да стане у новчаник, умела је презриво да одбаци.

О чему бих све могла да пишем

О Костроми бих могла још пуно да причам, јер сам за неколико дана колико сам тамо провела, много тога видела и доживела. Могла бих посебно да пишем о љубазним домаћинима са којима смо се лако споразумевали на руско-српском и који су се потрудили да нам на најлепши начин представе свој град и своју земљу;  о снажном доживљају мјузикла  “Ромео и Ђулијета” који су  извели студенти педагошких наука (позоришна уметност у Костроми има дубоке корене) и уживању у народним песмама и играма у извођењу ансамбла Венец; о вечери на Волги; о Музеју руске традиционалне архитектуре где смо имали фантастичан дочек; о лепоти литургије у цркви Светих мученика Александра и Антонине; о одавању почасти погинулима у великом отаџбинском рату; о несвакидашњем осећају светиње у Богојављенско-Анастасијинском манастиру пред чудотворном Фјодоровском иконом Богородице (и јесте се једно мало чудо десло тада). Сваки од ових фрагмената уграђен је у моју слику о Русији, земљи са којојм сам се сусрела први пут. А тај први сусрет је био интензиван.

Музеј
Музеј на отвореном сведочи о томе како су руска села изгледала некад и како се у њима живело
DSCN2190.jpg
Богојављенско-Анастасијински женски манастир (15. век) у коме се налази чудотворна икона Богородице Фјодоровске.

Кострому смо напустили у зору, опраштајући се од Волге и упутили се у још  један град који чини златни прстен Русије, Москву.

Наставак можете прочитати овде.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s