Град саткан од снова – I део

Путовање у Санкт Петербург

 

“Ми смо грађа од које се праве

снови; и наш мали живот је сном

заокружен”

(Шекспир: Бура)

Животни сан моје мајке биo је да доживи беле ноћи у далекој Русији. Одавно је одустала од њега повинујући се  околностима које су јој диктирале живот. Аутоматизам је најперфиднији убица. Човек се ушушка у њега сматрајући сваки излет опасним луксузом. И не примећујући, полако умире.

Овог пролећа смо, моја тетка – чији је живот одавно искочио из зглоба, и ја, одлучиле да јoj испунимо давни сан, како бисмо је, бар на тренутак, избавиле од свакодневице. Осмислиле смо путовање, купиле авионске карте, резервисале хотел и позвале је телефоном. Питала сам је да ли се радује што иде у Русију. Одговорила је: „Ја? Каква Русија? Шта ти пада на памет! Ако нешто планирате, не рачунајте на мене. Само ћу вам сметати.“

Ишчекивање

За маму је прво путовање авионом, које је са узбуђењем ишчекивала, било помало разочаравајуће. Укрцавање је почело са закашњењем од сат и по, а затим смо, након кратког лета, још сат провели у авиону чекајући да се у Будимпешти укрцају нови путници. Попуњавање имиграционог листића исписаног ситним словима на руском и енглеском, преседање у Минску,  контроле и претресања,  журба и стрепња да не пропустимо лет, допринели су да се осећа конфузно. Резигнирано је приметила да дуже трају перипетије него сам лет.

Силазак у град

Разочарење се расплинуло оног тренутка када се испод облака указала река окружена мочварама и испересецана рукавцима, а убрзо и прве зграде које су расле како се авион спуштао.

Иако Санкт Петербург (или Лењинград, како га моја мама зове) важи за један од најлепших градова света, није нам одмах открио своју лепоту.  Прво нам је представио своје предграђе, типично за метрополе – са фабрикама, далеководима и солитерима. Како смо се приближавали одредишту, солитере су замениле жуто-сиве четвороспратнице од којих већина чезне за рестаурацијом, трамвајске шине и гужва на улицама. Ништа није било импресивно, осим чињенице да је, иако је већ прошло осам поподне, сунце било високо на небу.

Први препознатљив споменик који смо уочили из таксија и који нам је касније служио као светионик у повратку из дугих шетњи, био је обеликс са звездом на врху. На згради преко пута њега писало је: Град херој – Лењинград.

Један од дванаест градова хероја Совјетског савеза

Титулу града-хероја Совјетског Савеза коју је добио 1945. године, Лењинград је заслужио херојским отпором приликом деветстодневне немачке  опсаде у Другом светском рату. Град који је био непрекидно засипан гранатама и у коме је на стотине људи свакодневно умирало од глади a зими и од хладноће, одговорио је на покушај геноцида неочекивано и достојанствено – културом.

Данас, када му је враћен првобитни назив, Санкт Петербург, ни онај из периода после Октобарске револуције није заборављен, као што ни споменици из тог времена нису уништени. То што се не одричу своје прошлости ни својих споменика,  доказује да су Руси велики народ.

Лењинов споменик на Московском тргу

Стигли смо до Невског Проспекта, четири и по километара дуге улице, која је жила куцавица Санкт Петербурга. Ту смо смештени, на броју 103 6в. Улаз у зграду прича је за себе. На истом броју, 103, налазе се једна ружна метална врата, пар продавница и један амфор. Нигде не пише назив хостела.

Након распитивања у продавници која се налазила у дворишту у које се улазило кроз амфор, открили смо значење другог дела адресе – то је број стана који је потребно укуцати у тастатуру на интерфону и сачекати да власник откључа. Ружна врата су реаговала на лозинку и закорачили смо у узан и мемљив ходник на чијем се крају издиже дрвено степениште.

Степениште и прозор који гостима служи као „смокинг ерија“

Иако са видљивим траговима прохујале лепоте и господствености, старо и трошно степениште није нам уливало поверење. Требало се попети на трећи спрат са коферима чији су точкићи навикли на лифтове и лагано клизење углачаним хотелским ходницима. Помислила сам како би Хичкок овде сигурно добио инспирацију. Да је жив, наравно.

На врху степеништа, нашем крајњем одредишту, налазила су се још једна тешка метална врата, исте кака боје као и она на улици. А и за њих, насмејано, љубазно лице.

Стигле смо.

Наставак