Учење за будућност кроз путовање у прошлост

Јад Вашем, светски центар за документацију, истраживање, едукацију и успомену на холокауст, који се налази у Јерусалиму, основан је 1953. године (Израел као држава постоји од 1948), а од 1993. године у оквиру њега ради и Интернационална школа за изучавање холокауста у којој едукатори из целог света добијају јединствену прилику да стекну педагошке вештине које ће им помоћи при обради ове тешке и осетљиве теме са ученицима и студентима. Акценат је на интердисциплинарном приступу који омогућава подстицање интелектуалне радозналости, али и развој критичког мишљења ученика и комплексније сагледавање историје која није само ствар прошлости, него и нашег односа према будућности.

Едукациони центар у Јад Вашему

 Седмодневном семинару у Јад Вашему почетком јула 2010. присуствовало је 17 наставника из Србије различитих струка (угл. предавачи хуманистичких предмета, али и 2 информатичара, што говори о све значајнијој улози информационо-комуникационих алата у подучавању нових генерација). Разнолики садржаји семинара реализовани су кроз предавања, сусрете са особама које су преживеле холокауст, радионице, обиласке музеја, архива и комплекса Јад Вашем, али је своје место на њему нашло и упознавање са Светим градом, Јерусалимом, као и другим важним местима из свештене историје трију највећих светских религија. Директан и непосредан сусрет са блиском и далеком прошлошћу, не само једног народа, него и целог човечанства.

Наставници из Србије са рабином Ishayahu Balog приликом посети синагоги у Јад Вашему

Комплекс Јад Вашем

Подићи ћу у кући својој и међу својим зидовима споменик и име (Јад Вашем)…

даћу им вечно име које неће бити искорењено.

(Исаија, 56:5)

Смештен на Хар Хазикарону, Брду сећања у Јерусалиму, Јад Вашем представља огроман комплекс осмишљен тако да сваки детаљ у њему оживљава сећање (индивидуално и колективно) на холокауст, али и симболише победу живота над смрћу и разарањем. То сећање, као и поруке и поуке које можемо извући из приче о судбини једног народа за време Другог светског рата, наглашено је контрастом између раскошног зеленила и опојног мириса четинара (шетња беспрекорно уређеним стазицама кроз шуму четинара подсећа на повратак изгнаника у рај) и сивила зграда необичних геометријских облика у које су смештени Историјски музеј холокауста, архива, истраживачки центар, мултимедијални центар, међународна школа…

    

Јад Вашем је прво био замишљен као место на коме ће се прикупљати документација и сведочења о холокаусту и окупљати Јевреји из целог света који су преживели Други светски рат да би се присетили пострадалих и одали им почаст, али временом, како је израелска држава јачала, постао је обавезно место „ходочашћа“ за дипломате из целог света који долазе у посету Израелу. Не случајно, налази се у светом Јерусалиму, граду у коме је никао први храм (Соломонов – од кога је данас остао само зид), за којим су жудели и у који им је вековима био забрањиван приступ.

Најпосећеније место, односно, најпосећенија сива зграда Јад Вашема, је Музеј холокауста. Као и цео комплекс и он је јединствен, не само по томе што је технички савршено опремљен и поткрепљен обимном и разноврсном документацијом, него и по начину на који је осмишљен. У њега се улази преко дугог моста који сугерише одвајање од живота и ступање у изоловани, гранични свет, свет који је разум напустио.

Музеј холокауста

Кроз музеј не можете да прођете равнодушни, јер вас свака нова мрачна просторија у њему увлачи у причу о ужасу апсурда, поткрепљену не само чињеницама и бројевима, него и лицима чије судбине можемо да наслутимо, али у исто време нам нуди зрнце светлости које просијава кроз сведочења људи који су преживели тај апсурд. Логори смрти су претпоследња станица на том путовању кроз ужас, а најдирљивији призор је поставка са преко стотину ципела разних величина, облика и изгледа. Сличну поставку обуће видела сам недавно у Египатском националном музеју у Каиру, али је контекст био сасвим другачији: уредно поређане ципеле, понеке са именима власника, сведоче о начину живота и одевања људи који су живели у далекој прошлости. Ове ципеле, набацане на гомилу, сведоче о ужасној смрти својих неименованих власника. Двораном имена завршава се путовање кроз историју холокауста. То је једна висока округла просторија у којој се налазе лични подаци о милионима (за сад познатих) жртава холокауста и њихове фотографије.

Дворана имена

Када се раскриле врата на излазу из Музеја, заслепи вас раскошна сунчева светлост. Док вам се очи привикавају на њу, зачујете цвркут птица, а затим усред те бљештаве светлости, угледате Свети град. То је призор који целој причи о патњи и страдању даје смисао. Без тог призора имали бисмо утисак да је прича недовршена.

Учење о холокаусту

Данас, када је сведока холокауста све мање (ускоро их неће бити), Јад Вашем од места сећања и подсећања, све више постаје место подучавања и учења, и то учења у најмодернијем окружењу, по најсавременијим методама.

Учење о холокаусту

Шта ми, српски наставници можемо понети из Јад Вашема и подарити својим ученицима?

Пре свега Памћење, Поштовање и доживљај Живота као светиње.

У Долини заједница у Јад Вашему налазе се у камен уклесани пописи свих места у Европи у којима су постојале јеврејске заједнице углавном избрисане за време холокауста. Ту су и Београд, Нови Сад, Бачка Паланка… Камен не заборавља.

Долина заједница

У Меморијалном центру, просторији у којој се не разговара, чак ни шапатом, око бакље која представља пламен крематоријума, стоје имена 20 логора смрти. Међу њима је и Јасеновац, истребилиште и Срба, не само Јевреја.

Меморијални центар  

Цео Јад Вашем је изникао из поштовања према жртвама холокауста, али и према праведницима (нејеврејске националности) који су их, угрожавајући и сопствени живот спашавали.

Шетња кроз Алеју праведника

Стављајући акценат на приче преживелих (не на језиве слике мучења и убијања које обично везујемо за тему холокауста) и њихову борбу да очувају живот, како у гетима и логорима смрти, тако и после ослобођења (трагање за смислом), едукатори из Јад Вашема су нам својим примером показали да код ученика, без обзира на тежину теме коју обрађујемо, увек треба да освешћујемо љубав према оном најсветијем од Бога дарованом – животу.

Памтимо ли ми лекције из прошлости, записујемо ли их у камен да нас вечно подсећају, поштујемо ли своје страдалнике, мученике, препознајемо ли праведнике, ценимо ли живот као највећу светињу? Учимо ли своју децу томе? Или само пролазимо мимо, окрећући главу…