Истанбул – између истока и запада

Изнад града

Изнад града „безбрижни, лаки и нежни“

Истанбул је био непланирано путовање. Уствари био је рођенданска жеља. Не моја, самим тим већи изазов.

Постала сам свесна да путујем тек пред слетање када су се облаци растворили и открили уредне, као у кутију шибица сложене зграде и бродове који су подсећали на дечије играчке расуте по води. Авион се нагињао час на једну час на другу страну заузимајући положај за слетање, а море и копно се преплитали са небом. Нисам успевала да разазнам где је  узана линија Босфора која  одваја Европу од Азије. Пред слетање је атмосфера увек некако свечана и тиха – за мене посебно, јер због притиска у ушима имам утисак да сам дебелим зидом одвојена од стварности. Тих десетак тишином окованих  минута  прожело ме је узбуђење због сусрета са новим, непознатим градом. У овом случају, метрополом која се простире на два континента.

Уместо на Ататурк који је у међувремену затворен, слетеле смо на нови Истанбулски аеродром који се налази педесетак километара од Истанбула, према излазу на Црно море. Звуци су се постепено појачавали и лакоћу и безбрижност коју сам осећала док сам град посматрала из птичије перспективе, заменила је концентрисаност на знакове и натписе. На срећу, овај нови аеродром, један од највећих на свету, одлично је организован и све је прошло глатко, од пасошке контроле и царине до проналажења шатл-буса и транспорта до града.

IMG_20190419_120045
Истанбулски аеродром, огроман, модеран и савршено организован

Практични савети

Ако путујемо авионом и притом сами организујемо своје путовање, оно о чему треба да поведемо рачуна је трансфер од аеродрома до места где смо смештени. Најчешће је довољно да се упутимо на официјелни сајт града или самог аеродрома и добићемо све потребне информације. Велики и туристички атрактивни градови воде рачуна о туристима и због тога се у њима врло лако снаћи. Слично је са Истанбулом. Међутим, увек може да се деси нешто на шта нисте рачунали. Због тога је важно да док се припремате за пут баците око на актуелности у вези са превозом, смештајем, па и самом дестинацијом на коју путујете.

Хаваист бус – удобан, поуздан и јефтин

Шестог априла је престао са радом  Ататурк и сви међународни летови су пребачени на нови, Истанбулски аеродром. Пошто је моје путовање било неколико дана након тога (на карти ми је чак писало да слећем на Ататурк), мало сам се успаничила, јер сам на мапи видела да је нови аеродром доста удаљен од града, што је аутоматски искључило такси као најједноставнији и најбржи превоз. Успела сам преко познаника да набавим Istanbul card (картица за плаћање свих врста јавног превоза, музеја итд) што је било паметно, јер тих првих дана, ова карта се није могла купити на аеродрому. Од истих познаника добила сам информацију који јавни превоз да потражим на аеродрому, чак и број аутобуса који вози до дела града у коме се налази  хостел.  За све који иду у Истанбул, важно је да знају да се овај аутобус може платити само Истанбулском картицом.

Аеродром је, иако огроман (од писте до зграде и обрнуто, возите се скоро пола сата) организован тако да и са пола мозга можете да се снађете – све потребне информације су видљиво истакнуте. (Само пазите да не изађете пре времена из аеродромске зграде, као што обично ураде нестрпљиви пушачи, јер се у њу нећете моћи тако једноставно вратити.)

Стрелице су нас одвеле и до перона за аутобусе на коме смо потражиле одговарајући број, провукле картицу (једна вожња је свега 18тл) и сместиле се на удобна седишта. За мало више од пола сата биле смо у граду – аутобуси у Истанбулу возе посебном траком, тако да и у јутарњем шпицу нема опасности да се заглавите у гужви.

На улицама Истанбула

Аутобус нас је оставио у делу града који се зове Јеникапи и налази се на морској обали. Иако је станица свега петнаестак минута хода од нашег смештаја, није ми деловало реалистично да ћемо га у лавиринту пренапучених улица  лако пронаћи. Развила сам мапу града, неку са обележеним туристичким атракцијама и закључила да ми није ни од какве помоћи. Необичан је осећај био стајати на једном узаврелом, непознатом месту, са кофером у једној, мапом у другој руци и притом у друштву тек пунолетног детета. И забаван, признајем. Знале смо, и сестричина и ја, да смо управо започеле авантуру чији смо кројачи саме и да је сваки тренутак који проживимо у њој вредан памћења. И нисмо се нервирале.

Позвале смо такси. Први таксиста се наљутио јер му цена коју смо предложиле није одговарала. Одвезао се празан као да бежи од нас. Затим смо позвале други и већ после пар минута се труцкале уским и стрмим уличицама поплочаним калдрмом у којима мимоилажење са возилом из супротног правца делује као подвиг.

IMG_20190420_105117.jpg
Шармантни пансиони у мирном делу града, а савим близу најважнијих знаменитости

Наш панисион се налазио у једној сасвим малој, шармантној улици са кућама којe су турска везија rowhouses које сам виђала у Вашингтону и Филаделфији. Са обе стране излази на парк – Истанбул је препун паркова за којима сви велики градови вапе. Цео крај одише спокојством једноставног породичног живота. На ободу који стари део града повезује са морем, у непосредној је близини најзначајнијих туристичких атракција.

Авантуре једног обелиска

Теодосијев обелиск

Већ прва бесциљна шетња била је судар са историјом. Када смо се успеле на нама најближи брег (Истанбул лежи на седам бражуљака, попут Рима), пред нас је  изронио обелиск,  што је био непогрешив знак да се налазимо у историјском језгру града, центру моћи. Некада се овде налазио Цариградски хиподром од кога је мало шта остало, највише заваљујући бурној историји града са мноштвом имена и власника.

 Донети овај масивни гранитни стуб чак из Египта  у четвртом веку морао је бити прави подвиг. У то време се хришћанство тек устоличавало на старом континенту и цар Теодосије је забранио паганске ритуале. Зашто је  дозволио да један хијероглифима украшен стуб краси његов град, може се само наслутити.

Први власник обелиска био је фараон Тутмес III, највећи ратник у историји старог Египта. За њега се говорило да никада није изгубио ниједну битку. Камен који је поставио испред Амоновог храма у Карнаку био је његова веза са богом сунца. Обелиск је вековима чувао моћ и славу свог фараона, све док цар Константин није одлучио да га премести у Рим. Била је то озбиљна и тешка мисија, прекинута због његове смрти. Обелиск је неколико година чекао наставак транспорта у Александрији, све док га Константинов син није коначно допремио у Рим.  Тада је већ био добро оштећен. Тридесетак година касније, нови цар, Теодосије, исекао је обелиск на три дела и један допремио у нову престоницу, Константинопољ.

Овај камен надживео је и египатско и оба рисмка, а потом и османско царство. Најстарији је споменик у граду. Посматрајући га, нисмо стекле такав утисак. Сажет опис на табли пробудио нам је тек магловита сећања на лекције из историје. Славне империје, победе и порази, слике усковитлане прошлости свеле су се на један клик. И обавезан селфи.

Мислим да се славна тројка истовремено окренула у гробу.

Како цвет може да промени свет

Иако се налази на истом месту на које у IV веку постављен, Теодосијев обелиск је данас саставни део Султан-Ахметовог парка. А овај парк је на пролеће сав у лалама.

Очигледно се нисам нисам добро припремила за путовање, јер су лале у Истанбулу за мене биле изненађење. Прва помисао ми је била да копирају Холанђане или подражавају неки европски цветни тренд. Међутим, тепих од лала нисам видела само на овом тргу, оне су поносно доминирале целим Истанбулом. То је пробудило моју радозналост. И ево шта сам сазнала.

Лале у порти Аја Софије

Ботаничари верују да лала, односно тулипан како је изворни назив овог цвета, води порекло са истока, највероватније из Персије. Присутност тулипана у Турској забележена је још у 12. веку, а највећу популарност досегао је између XVI и XVIII века када је симболисао углед и отменост. Султани су га обожавали, а његово узгајање било је под строгим надзором и прописима.

Европа за овај цвет знала само по чувењу – као прелепу и строго чувану тајну која се смела гајити и красити искључиво истанбулске царске вртове. Све док у XVI веку, аустријски амбасадор у Истанбулу није добио од Сулејмана Величанственог на поклон пар луковица. Као велику драгоценост, однео их је у Беч и предао ботаничару Каролусу Клусијусу, једном од пионира хортикултуре.  Он је написао и прву књигу посвећену лалама.

Каролус крајем  XVI века прелази у Холандију где предаје на универзитету у Лајдену и управља градском ботаничком баштом.  Ту са великом посвећеношћу и необичном, себичном страшћу, узгаја лале, укршта их и ствара нове врсте, љубоморно чувајући семе само за себе. Не задуго. Захваљујући крадљивцима лала Холандијом је завлада права помама за овим цветом, позната као тулипоманија. Луковица лале постала је толико вредна да се користила чак и као средство плаћања. Замислите да по цени једне луковице лале можете да купите кућу! У Холандији с почетка XVII века то је било могуће.

И Константинопољ и Истанбул

Султан-Ахметов врт спаја две познате грађевине, Аја Софију и Султан-Ахметову џамију, познатију као Плава џамија.

IMG_20190419_181356
Шетања Султан-Ахметовим парком ка Плавој џамији

Улаз у џамију је бесплатан, с тим што вас неће пустити ако недолично обучени. За нас жене то је подразумева покривену главу и рамена. Срећом, имала сам уз себе ешарпу коју сам са врата пребацила на главу и ушла без проблема.

Султан-Ахметова џамија је саграђена у 17. веку и специфична је по томе што има 6 минарета, колико је у то време имала само најсветија од свих  џамија, она у Меки. Био је то у муслиманоском свету својеврстан скандал који је превазиђен тако што је џамији у Меки додат још један минарет.

Тачно насупрот овог поноса османског царства,  стоји мања, неугледнија џамија, испрано-црвене боје. На први поглед делује као да се не одржава и као да јој није место на овом раскошном тргу. Па ипак, ред ка њој отегао се до половине парка.

У Султан-Ахметовом парку са Аја Софијом у позадини

Аја Софију нисмо посетиле првог дана. Требало је припремити сестричину и објаснити јој зашто се исплати стајати преко сат времена у реду да би се ушло у  џамију која споља не обећава као она коју смо прву посетиле.

Хроничар Сократ који је живео на прелазу из четвртог у пети век, присписује изградњу Свете Софије Константину Великом. Саборна црква посвећена Премудрости Божијој током векова је више пута је страдала у пожару и подизана буквално из темеља. Била је православна, а у 12. веку када су крсташи освојили Цариград, кратко време и католичка црква. У 15. веку, са  доласком Османлија и падом Цриграда постаје џамија, да би јој, пет векова касније, творац савремене турске државе, Ататурк, доделио статус музеја. То је и данас, мада постоје говоркања да тренутни турски председник жели да јој врати пређашњу намену. 

Мозаик из XIII века на коме су представљени Боородица и  Јован Крститељ  који се обраћају Христу са молбом да опрости људском роду

Било је узбудљиво чекати у реду за улаз у Аја Софију. Туристи свих боја, вера и нација, стрпљиво су чекали да уђу у цркву/џамију/музеј која у себи носи сећања на прве славне дане европске цивилизације. Хришћанска Европа се овде уздигла. Муслиманска Европа се овде уздигла.

Пажњу су ми на тренутак заокупила деца основношколског узраста која су ту била са својим наставницима. Стрпљиво и послушно су стајали у реду пратећи инструкције и објашњења наставника, све до момента када се појавила млада Кинескиња (или Кореанка или…) са симпатичним шеширићем. По начину на који су деца реаговала на њу, а то је било гуркање и то су били узвици, претпоставила сам да је у питању популарна блогерка/влогерка/инстаграмерка, углавном неко кога  су ова деца доживљавала као идола. И док је она стрпљиво позирала са сваком дететом понаособ, листом су то били селфији, наставници су се љутили што се њихов ауторитет тако брзо урушио.

Унутрашњост Аја Софије

Атомосфера у Светој Софији је некако чудесна. Свечана и сакрална. Далеко од музејске. Јер сви они људи који су се тискали на улазу као да су некуд нестали. Симболи ислама  преплићу се са преживелим хришћанским фрескама и мозаицима из различитих периода. Две вере које су нашле уточиште на истом месту и прошлост која говори у сликама. И неочекивани сусрет с колегом из Новог Сада. Како је свет мали и просторно и временски!

Наставак следи.

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s