Галерија Путовање на север II део – Стокхолм

Сунце туђег неба

Припекло у Шведској.  У праву је био Алекса (Шантић), заиста греје другачије, реско и без мислости,  као да је неко уперио ласер у намери да истреби човечанство. Кажу, такво је сунце на северу.

Зауставили смо се на бензинској и потражила сам канту за отпатке да бацим празну кутију цигарета.

– Нема овде пушења, зачула сам глас иза својих леђа.

О, па ви причате нашки!

– Не, причам хрватски.

Ипак смо се неким чудом разумели и сазнала сам да је у Шведској од првог јула забрањено пушење на свим јавним местима, па и оним на отвореном. То је, каже ми радник на пумпи, увод у потпуну забрану пушења у целој држави. Цигарете су 6 евра, а он их  набавља на црном тржишту. Показао ми је канту за отпатке, а цигарету сам запалила на прописном одстојању.

Интеграција

У хостелу  техно назива Генератор, у центру Стокхолма, сачекали смо да прође пљусак, па да кренемо у обилазак са водичем.

Један од разлога што радије путујем у сопственој режији је и то што једноставно немам талента да следим друге упијајући њихову причу. Трчећи за групом, заобилазила сам локвице једном руком држећи кишобран, другом прихватајући мобилне телефоне којима сам фотографисала моје сапутнице. Рекле су ми да фотографишем брзо и површно, окинем док се оне још увек нису наместиле у жељену позу. Зато је онолико селфија са мојих путовања: једноставно, брзо ефикасно.

Стигли смо до пијаце на којој су се, осим  уредно поређаног воћа и свежих букета цвећа (цвеће је на северу посебно јарких боја), могли купити и кофери на точкиће. Водич је ту застао и започео причу о нечему што нисам слушала, док ми до ушију није допрла позната синтагма. Зачуђено схватих да се управо на овом, на први поглед неугледном тргу, у коцкастој згради боје исплаканог неба (Stockholms konserthus), сваке године свечано додељује Нобелова награда.

Када сам у недељу поново посетила овај трг, ситуација се за длаку променила. Пијаца се трансформисала у бувљу,  а у фонтани коју краси скулптура шведског вајара Карла Милеса, шепурила се одбачена најлонска чарапа.

Дању пијаца, ноћу храм музике, а неколико пута годишње и светских умова. Спој ниског и узвишеног, уметности и свакодневице или само практичан западњачки дух.

Под оштрим стокхолмским сунцем, тог недељног преподнева, учинило ми се да  је зграда боје пепела. У мислима сам је назвала Пепељуга.

Велики трг и куће од марципана

Старо граско језгро (Gamla stan – стари град) из 13. века најпосећенија је атракција Стокхолма. Простире се на три острва (цео град пресецају канали Балтичког мора, делећи га на 20 острва) повезана мостовима. Ту се налази и палата у којој обитава краљевска породица, парламент, главна катедрала.

Испред краљевске палате

Улице су поплочане калдрмом, препуне туриста, а куће живописних боја прибијене једна уз другу, уске и издужене. Најстарији и најлепши трг зове се  Stortorget, што у преводу са шведског значи велики трг.  На њему се налази зграда берзе, Шведска академија, Нобелов музеј и Нобелова библиотека. И поред великог броја туриста, некако је свечано и тихо. Људи једноставно седе на клупама и уживају у сунцу и зградама које подсећају на колаче од марципана.

Куће на на западној страни трга Stortorget су једине насељене приватним власницима

Са овог трга рачвају се у сва четири смера кривудаве уличице занимљивих назива који су претпостављам још од средњег века: Улица обућара, Улица црног човека,  Трговачка улица, Узани теснац. У њих се затим уливају стрме кривудаве уличице од којих су неке свега метар широке.

На једној једној од тих улица, мало широј од осталих, која води директно на мост, набасале смо на радњицу испред које је повелика гомила исцеђених поморанџи. Осим поморанџи, пажњу нам је привукао и натпис испод касе: Волим те. Уз чашицу цеђене поморанџе, пријао нам је и разговор на нашком, са власницима које је рат развејао из Босне до далеке Шведске. Поморанџе убијају жеђ и носталгију за остављеним домом.

У царству поморанџи

Сегрегација

Нобелов музеј у Стокхолму отворен је 2001, на стогодишицу додељивања Нобелове награде. Улазница је 120 шведских круна, односно 12 евра. Осим актуелне поставке под називом Право на слободу, посвећене Мартину Лутеру Кингу и другим борцима против сегрегације, у њему се може испратити историја додељивања Нобелове и сазнати  више о њених 935 лауреата.  Посетиоци такође могу видети и личне предмете који су припадали појединим нобеловцима и послушати неколико тонских записа који сведоче о њиховој реакцији на вест да су проглашени лауреатима.

Мене је највише занимао наш нобеловац.  Била сам  разочарана оскудношћу података о њему, што је појачано чињеницом да му је име на два места погрешно написано (Ivo Andri).

Пре десетак година, заједно са својим ученицима истраживала сам Нобелову награду и њене новије добитнике. Тада смо открили неке изузетне ствараоце од којих ми је највише прирастао срцу Орхан Памук. Шта бих дала да сам тада имала прилику да посетим овај музеј са њима!

Након што сам изашла из музеја, пожелела сам да запалим цигарету. То није било једноставно. Баште кафића су стиснуте једна уз другу, знаци за скорашњу забрану пушења на јавним местима агресивно истакнути, а било је тешко проценити шта је прописна удаљеност. Завукла сам се у угао између трга и једне уске улице и запалила. Имала сам утисак да ме старац на клупици дијагонално од мене стреља очима. Није ми пријало.

Пикник на острву музеја

Најинтересантнији стокхолмски музеји налазе се на посебном острву које се зове Ђургарден.  Острво је доста удаљено од старог дела града, али на нашу срећу, постоји мали трајект  који сваких 15 минута бесплатно вози до њега. Лако ћете га наћи – у малој луци испред Берзели парка, одмах преко пута џиновског хотела Радисон.  Наша срећа је била неописива, не само због тога што је ово прва бесплатна ствар у граду у коме сам и тоалет плаћала картицом, већ што нам се пружила неочекивана прилика за разледање града са воде.

Осим што обилује музејима, Ђургарден је и омиљено излетиште житеља Стокхолма. Ми смо се више држале овог другог и музеје обилазиле само споља, користећи сунчан дан за пикник.  Ипак, за оне са више времена (и новца) препоручила бих Васа музеј – најпосећенији музеј у Шведској, чија је главна атракција савршено очуван брод из XVII века, извађен из мора 1961. године, три века након што је, попут Титаника, потонуо на свом првом путовању.  Заљубљеницима у музику 70-их, може се допасти музеј посвећен групи ABBA, а љубитељима шведске историје (посебно свакодневног живота), обичаја и књижевности, Нордијски музеј који и споља изгледа очаравајуће.

Откриће

У Берзели парку, оном испред кога смо се и отиснули на музејско острво, радозналост су нам пробудиле несиметрично расуте лежеђе фигуре. Сугерисале су нешто ружно. Наспрам њих, на ободу парка налази се глобус на коме је на двадесетак језика (и на српском) исписан следећи текст:

Пут којим су Јевреји одведени у смрт био је раван. Стаза којом су покушавали да умакну смрти била је стрма трновита и пуна препрека.

Стаза у облику шина  води од глобуса до Велике стокхолмске синагоге.

Касније сам прочитала да је споменик посвећен Раулу Валенбергу, шведском Шиндлеру, који је као дипломата у Будимпешти, привидно подржавајући нацисте, успео да спасе десетине хиљада Јевреја. Себе није успео да спасе. Пред крај рата су га ухапсили Совјети и губи му се сваки траг.

И да сам тога дана посетила само овај парк и овај споменик, дан би ми био испуњен. Памтимо ли своје великане?

***

У Стокхолму се укрцавамо на брод који испловљава за Хелсинки. О томе у наставку.

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s