Барселона I део – зимско летовање

Са првим сунчевим зрацима спуштамо се у Барселону. Прошло је осам, а град још спава. За поглед уморан од зиме и магле, јутро изнад Медитерана призор је који обећава.

Силазак у град

На излазу из аеродромске зграде пијемо прву јутању кафу (унутра нема пушачке зоне – протерана је са скоро свих европских аеродрома), тражећи погледом аутобус који ће нас одвести до града. Прохладно је и ветровито, али само док сунце не преузме примат.

Аеродром Ел Прат има 2 терминала, Т1 и Т2. Т1 је новији и већина саобраћаја, посебно међународног, одвија се преко њега, док је Т2 резервисан за нискобуџетне авио-компаније и регионалне летове. Аутобуси који превозе путнике са ових терминала имају ознаку А1 и А2, у зависности са ког од ових терминала возе. Полазе на сваких 15 минута, а цена превоза је 6 евра.

За свега двадесетак минута вожње аеродромским аутобусом, стигле смо до трга Каталонија, који је централна и најпрометнија тачка Барселоне, у коју се уливају и из које исходе неке од њених најважнијих  и најлепших улица.

(Њу)Орлеанс у Барселони

Tог јутра, Барселона је, озарена светлошћу, широка и пространа, одавала утисак савршеног места за живот. Са Каталонијског трга, спустиле смо се ка хосталу Ореланс који сам одабрала због одличне локације, али и због имена. Касније сам открила да заиста постоји веза између два града – исељеници из Каталоније, учествовали су у изградњи Њу Орлеанса и у великој мери утиснули печат његовој архитектури, али и обрнуто – повратници из Америке донирали су свом граду болнице и друге грађевине.

Припремајући се за Барселону, први пут сам чула за хостале. Испрва сам помислила да у Шпанији тако називају хостеле, међутим преварила сам се. Разлика није само у називу. Хостали су нешто између хотела и хостела. Подразумевају приступачније цене од хотелских, али и удобнији и приватнији смештај од оног који нуде хостели, што најчешће подразумева и сопствено купатило, мењање постељине итд.

У јануару није тешко наћи добар а повољан смештај у центру града. Хостал Орлеанс се налази у  кварту Ла Рибера који је у средњем веку био седиште занатлија, нешто касније богатих трговаца који су овде, надомак мора, саградили своје палате. Од старих заната (кујунџије, шеширджије, огледалџије) остала су само имена, и то пре свега  улица – узаних и дугачких, у које сунце не продире у пуном сјају. Тек када се завучете у њих, можете да осетите да је зима. Палате су се претвориле у уметничке галерије и музеје, занатлијске радње у луксузне бутике, старинарнице, кафее, ноћне клубове.

Ла Рибиера се завршава парком Цитадела  чији се настанак везује за Рат за шпанско наслеђе који се водио почетком 18. века. Краљ Филип V наредио је  рушење дела града како би на том простору саградио петоугаону тврђаву, у то време највећу у Европи. Тврђаву су зидали управо они које је оставио без крова над главом – грађани Барселоне. Иако су је мрзели из дна душе, сматрајући је симболом окупације Каталоније од стране шпанске власти, успели су да је униште тек век и по касније и то тако што су је гађали топовима за брда Монжуик. На  простору некадашње тврђаве који заузима 70 хектара, временом је никао парк који је задржао назив неславне грађевине. У свом саставу овај парк има зоолошки врт, музеје, језеро, каскадну фонтану, Каталонијски парламент, бројне споменике међу којима ми је најзанимљивија била скулптура мамута у природној величини. Уствари, цео парк је као мозаик од много шарених коцкица које потичу из различитих периода и причају наизглед неповезане приче.

Француска станица

Наш хостaл  преко булевара гледа на главну железничку станицу која је назив Француска (Estació de França) добила у 19. веку, када је била намењена возовима који долазе из Француске (Барселона је свега 180 километара удаљена од француске границе, па је француски утицај овде доста јак).

IMG_20190105_113803.jpg
Француска станица

Данас није толико прометна као раније (пре свега због развоја подземног саобраћаја), али се још увек сматра најлепшом железничком станцом у граду.  Сва у мермеру, бронзи и кристалу, модерна али у исто време некако старински префињена и елегантна, она просто мами на путовање. Нисмо успеле да одолимо да се управо са ње не отиснемо у унутрашњост Каталоније, у градић о коме нисмо ништа знале. На том путовању доживеле смо једну прекрасну авантуру, о којој ћу, надам се, писати касније.

Барселона и сунце

Сунце је нарочито благонаклоно према Барселони. Пуних седам дана, ниједног тренутка нисмо биле лишене његовог присуства. Испраћене снегом који је претио да ће завејати целу Европу, осетиле смо се као неко ко након дугог лутања пустињом изненада набаса на оазу.

Првог дана боравка у нашој оази желеле смо само то – да се дружимо са сунцем и морем. Спустиле смо се до луке  Порт Вел која је, иако јој име на каталонском значи стара лука, садашњи изглед добила непосредно пред олимпијске игре, 1992. године. У оквиру ње налази се и тржни центар са ресторанима и биоскопима, као и акваријум, највећи у Европи. Иако ултра-модерног изгледа, овај лучки комплекс ни на који начин не ремети господску лепоту старе Барселоне, која се уздиже изнад мора.

Порт Вел – поглед на град и брдо Монжуик

Пространо шеталиште уз луку, омеђено палмама, са морске стране завршава се дрвеним мостом-љуљашком, а са копнене Колумбовим спомеником, изa којег се шепури чувена Ла Рамбла. Неки би рекли да се Ла Рамбла завршава Колумбовим спомеником, којим започиње лука, али све зависи од перспективе.

Посматрајући Барселону из птичије перспективе, са шездесет метара високог споменика проналазачу Америке,  уочила сам њен савршени склад. Као да ју је пројектовала божанска промисао.

Поглед на луку са врха Колумбовог споменика, тачније, са врха стуба на коме стоји Колумбо и показује у правцу Америке

До истог закључка се може доћи и ако се крене на супротну страну. Тамо се на  Порт Вел наставља дугачка пешчана плажа Барселонета. Лети ми ова плажа не би била привлачна, јер начичкана кафићима, сунцобранима и људима вероватно подсећа на хиљаде других бучних и претрпаних места за одмор и забаву, али зими је слика другачија. И поред тога што се пола Барселоне спустило у кафиће и ресторане на обали или испружило на ћебадима тик уз море, ни трага од буке и хаоса. Људи као да имају потребу да се погледом стопе са морем и сунцем и задрже их за себе. А најгласнији звук долази од таласа.

Пешчана плажа завршава се марином Порт Олимпик, која се пресијава од јахти. И она је саграђена поводом Олимпијских игара 1992. и налази се насупрот олимпијског села. Део плаже уз овај олимпијски комплекс је због високих таласа рај за сурфере. Дочекале смо залазак сунца посматрајући их.

У овој марини уживала сам последњег дана свог  боравка у Барселони, јер сам одлучила да се са градом опростим онако како сам и започела – уживањем у сунцу и мору. И један детаљ ме је тад одушевио – од луке сам усмерила поглед ка унутрашњости града и тачка на којој се он  зауставио била је  Саграда Фамилија. Иако је километрима дубоко у граду, најзнаменитијој грађевини Барселоне омогућен је излаз на море. Још један савршени план.

Време је да се упознамо са Гаудијем, човеком који је оплеменио изглед Барселоне и који је можда у највећој мери заслужан за то што је овај град и зими и лети на мети туриста из целог света.

Наставак

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s