Лисабон за почетнике

„Лисабон. Немирна варош на вулканском тлу. Нигдје на свијету нису људи мирнији и учтивији кад говорите с њима појединачно, а сви ти мирни и учтиви људи заједно стварају неподношљиву буку од које не можете да спавате.“ (Иво Андрић)

Соба с погледом

Спавале смо одлично. И поред звукова који су до касно у ноћ долазили из оближњих ресторана и са тргова где се точило пиво и ђускало уз Ламбаду и друге вреле, код нас већ заборављене хитове. Смештене у самом центру, у собици у поткровљу, успављивала нас је свежина која је долазила од реке. Широм отворени прозор учинио је наша четири оскудна зида, рајском собом са погледом. Река Тежо, која је добрим делом свог тока граница између Португала и Шпаније, овде се нагло шири, попут левка, припремајући се за загрљај са океаном. Као неки камелеон, она већ у Лисабону личи на њега, и мирише на њега, па се многи туристи питају у шта гледају са својих прозора: реку или море.

Почетна тачка

Лисабон је од оних градова које треба посетити у личној режији. Безбедан и отворен према свима, спреман је да  вас угости тако да се осећате као код куће. Ако се определите да га посетите преко туристичке агенције, постоји опасност да, ушушкани у професионално сервирану  причу, останете ускраћени за сопствени доживљај. Лисабон треба истраживати, препустити се његовим узаним и вртоглаво стрмим улицама и то бар једном без помоћи туристичке мапе града; допустити себи да се изгубите у шароликом лавиринту поплочаном калдрмом; да сасвим случајно наптрапате на неки заклоњени мали трг или божанствени видиковац каквих је у овом граду, чини се, безброј.

Чувена двадесетосмица, прилика да видите све

Лисабон лежи на 7 брежуљака и шетајући по њему, ви се уствари или пењете или спуштате, али је то пењање и спуштање без неког правила; попели сте се да би сте се спустили и обрнуто – овде не важи. Осим ако добро не познајете град, не можете знати да ли се на следећем углу налази улица која се пење или која се спушта.

Имале смо срећу да је хостел у ком смо одселе у подножју, у кварту Каиш до Содре. Само га трг дели од реке уз коју је смештена железничка, а уједно и метро станица. Ту се налази и пристаниште за трајекте. Са те станице смо касније, возом који прати ток реке и ми путовале ка океану,  до  Ешторила и Кашкаиша, некада чувених монденских летовалишта, а одатле и до рта Кабо да Рока (Cabo da Roca), најзападније тачке европског континента.

Захваљујући оваквом „стратешком положају“ могле смо се слободно препустити лутању. На помисао да смо се изгубиле, само смо погледом потражиле реку и управиле се ка њој, а у случају да је река далеко, спуштале смо се у метро којим је град премрежен.

Лисабонски метро има 4 линије: црвену, плаву, зелену и жуту. Линије се  укрштају, омогућујући вам на тај начин да брзо допрете до најудаљенијих тачака града. За вожњу је најбоље користити Вива Виагам картицу на допуну, која  се такође може корситити за воз, трамваје, фуникуларе и трајекте. Може се купити одмах по излазу са аеродрома, на метро станици Аеропорто.

Почетак упознавања – Бајша

Трг Комерцио и тријумфална капија

Нашег првог лисабонског јутра, одлучиле смо да истражимо нама најближи, равничарски део града. Бајшу (Baixa), како се овај део града зове, карактеришу широки тргови и авеније. Овакав изглед дугује земљотресу који је 1755. разорио велики део Лисабона.  Највише је страдала управо Бајша и то у цунамију који је уследио након земљотреса. Маркиз Помбал коме је припала обнова града, занемарио је традицију уских уличица и даровао Бајши  потпуно нови изглед. Све зграде су у неокласицистичком стилу и урађене су тако да буду отпорне на земљотрес.  Успомену на стару Бајшу, ону пре земљотреса, чувају  само две куле, остаци барокне палате Рибиера (Paço da Ribeira).

Бајшом доминира тријумфална капија (Arco da Rua Augusta) којом се из Августове улице  (Rua da Augusta) – која је нешто попут београдске Кнез Михајлове, излази на трг Комерцио (Praça do Comércio) – највећи Лисабонски трг. Одавде се можете упутити у различите делове града бројним трамвајима и аутобусима, од којих један води директно на аеродром.

Нисмо се дуго задржавале на тргу, који се још увек умивао после бурне ноћи. Сачекале смо 10 сати да се отвори туристички биро у коме смо купиле мини бедекер са мапом која нам је служила као водич.

Прво што нам је наш папирни водич препоручио да урадимо, било је да се попнемо на тријумфалну капију и са њеног врха осмотримо град.  Овај видиковац, први у низу, показао нам је Лисабон из птичије перспективе и помогао да се оријентишемо у својим даљим лутањима.

IMG_20170621_091841
Поглед на трг Комерцио са врха тријумфалне капије

Авантура број 28

Након тога, кренуле смо у потрагу за полазном станицом трамваја 28 (трг Мартима Моница) који вас, увлачећи се у улице толико стрме и уске да имате утисак да ћете се очешати о зидове зграда поред којих пролазите,  увлачи у срце града пружајући вам јединствену прилику да са његових дрвених седишта разгледате историјске четврти Лисабона и њихове најважније знаменитости.

Мали жути трамваји који саобраћају Лисабоном још од 30-их година XX века,  праве су музејске поставке на шинама. Постали су препознатљив симбол града, који, уз торањ Белем, можете пронаћи на скоро свим сувенирима, од разгледница до магнетића. Карте се купују код возача, а вожњу можете платити и Вива Виагам картицом уз коју је карта упола једфтинија.

IMG_20170621_114440
Сви уза зид – наилази трамвај!

Колико је популарно возити се жутим трамвајем са тим бројем, сведочи ред који се формирао на станици Мартим Мониц. Туристи, са шареним бедекерима у рукама (Ми смо користили џепно издање Лонли планета (Lonely Planet) за Лисабон, које се показало као изузетно корисно, јер уз сажете описе градских знаменитости садржи и бројне практичне информације, попут цена различитих улазница, начина како да се дође до одређеног места и сл), стрпљиво су чекали свој ред на укрцавање. Трећи по реду трамвај, био је наш.

Учествовати, па и само посматрати саобраћај у Лисабону, права је авантура. Никада ми неће бити јасно како у овом саобраћајном колапсу од аутомобила, гомиле пешака – посебно зверајућих тамо-‘вамо туриста,  трамваја и аутобуса, баш нико не покаже знаке нервозе.  Нарочито због тога што се у једну, иоле ширу улицу, улива, и то са свих страна, више мањих од којих се неке спуштају под углом од, мени се бар тако чинило, 90 степени. И из свих тих улица израња неко превозно средство.

Нисмо се возиле целом рутом двадесетосмице. Нестрпљиве да под својим стопама осетимо калдрму, сишле смо код Лисабонске катедрале.

Наставак

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s