На путу кући, у аутобусу, где увек сабирам утиске са краћих и дужих путовања, затекла ме је молба једног матуранта да погледам чланак који је написао за разредни блог. У питању је био интервју са двојицом другара из одељења који се баве програмирањем. Обојица су успешна, посебно у области коју називају „Game Development“. Дејан је почео да зарађује са петнаест година, Андрија мало касније. Данас, као осамнаестогодишњаци, они имају довољно искуства да се могу сматрати професионалцима. Сами проналазе послове, не зависе од других, раде оно што воле и могу да живе од тога.
Читајући интервју, запитала сам се да ли су они овако успешни у пословима XXI века, захваљујући школи или упркос њој. Верујем да већина вас слути на коју страну нагиње одговор.
Како смањити јаз
Наши ученици још увек уче за оцену, а не за знање, они бубају чињенице, уместо да уче концепте. С друге стране велике компаније, попут нпр. Мајкрософта, приликом примања у радни однос, много више од дипломе и стручних знања цене меке вештине (soft skills), којима се у школи не посвећује довољна пажња.
Управо се то наметнуло као важна тема конференције Нове технолгије у образовању – како премостити јаз између света образовања и света рада, односно, како оно што се учи у школама и на факултетима, прилагодити потребама будућности.
Иновације као мост
Оно што научимо данас, сутра је већ застарело. Једина константа у будућности су промене. Зато су иновације у образовању веома важне.
О томе нам је у препној сали Спејс говорила Ани Раутинен која долази из Финске, земље која, како кажу, има најбољи образовни систем на свету (можда је најбољи баш зато што је флексибилан – тренутно су у процесу имплементације новог националног курикулума).
Ани је представила организацију HundrED, која има за циљ дељење и ширење образовних иновација. Они су тренутно (након успеха на националном нивоу) у потрази за 100 великих образовних иновација широм света, а примери добре праксе које прикупе, биће бесплатно доступни свима већ на јесен, паралелно са семинарима које ће организовати у различитим земљама.
Надам се да нас неће заобићи, зато запамтите назив овог пројекта.
Наставници – корак испред система
Да су поједини наставници корак (и то не мали) испред система, када су иновације у питању, показали су бројни примери добре праксе које сам имала прилику да послушам.
Може ли се мобилни телефон успешно користи у функцији учења (а не само за ометање наставе); како помоћу робота развијати преко потребну вештину решавања проблема код ученика; може ли се љубав према читању развити помоћу видео игара, а креативност кроз интерактивне домаће задатке – неке су од тема о којима смо могли научити од наших наставника. Са некима од њих сам и разговарала, о чему ћете моћи читати у каснијим чланцима.
Само мали део онога што сам чула, говори ми да има наде да ученици попут Андрије и Дејана потребне вештине и примењива знања стичу подједнако у школи, колико и у слободно време.
Наставник за дигитално доба
Наши ученици проводе пуно времена на интернету. Одрастају са њим. Стасавају на друштвеним мрежама и уз мобилне телефоне. Међутим, то не значи да су дигитално писмени. У ово сам се већ уверила у пракси, а додатно ми је потврдилило истраживање спроведено на ученицима осмог разреда које је представила Добринка Кузмановић, разбијајући мит о дигиталним урођеницима. Бројке које је она изнела указују на поражавајућу информатичку писменост наших ученика.
Друге бројке кажу да је конференцију посетило око 6000 наставника. Ако су са собом кући понели бар по једну нову образовну идеју, то је добра вест. Јер они су ти који могу да утичу, не чекајући системска решења (која су често трома, окаснела, понекад и погрешна) да се слика у нашем образовању поправи.
У томе им може помоћи Оквир дигиталних компетенција наставника, као путоказ и смерница како да на ефектан начин користе технологију у настави. Овај оквир, који су удруженим снагама израдили образовни стручњаци и наставници практичари у оквиру Отвореног метода координације, још увек је у нацрту и отворен је за сугестије и унапређивање.
Будућност учења?
Верујем да је свима који су на штанду Британског савета на коме се се промовисао Фестивал новог британског филма (PlayUK), испробали виртуелне наочаре, ово био доживљај за памћење.
Помоћу ових наочара могли смо да прошетамо улицама Лондона или отпутујемо у време када су диносауруси ходили нашом планетом. Оно што је мене фасцинирало, није само узбудљив осећај потпуне уроњености у виртуелну стварност, већ неслућени образовни потенцијал који може имати дигитална технологија.
Замислите да се са својим ученицима на тренутак изместите из учинице и поведете их у прошлост или на другу планету… или пак, у неко књижевно дело. И на том путовању их подучавате. Давно је ову урањајућу методу применио Милутин Миланковић, учећи нас небеској механици. Можда ћемо захваљујући технологији, тако нешто моћи и ми.
Југославин блог 
Reblogged this on Ово је портфолио Соње Шумоња.
Reblogged this on Informatika sa osmehom – Informatika s úsmevom.