Прво место на „Креативнoj школи“

Рад “Путник кроз васину и векове” проглашен је за најбољи у категорији средњих школа, на конкурсу Креативна школа који пету годину заредом расписује Завод за унапређивање образовања и васпитања у сарадњи са Мајкрософтом.

Циљ овог конкурса је унапређење наставе уз примену најсавременијих технолошких достигнућа, али и афирмисање тимског рада и креативности наставника. Најбољи радови улазе у базу знања коју могу да користе сви запослени у образовању.

Првонаграђени тим

Кроз васиону и векове до креативне школе

У програм лектире за други разред средње школе недавно је уврштено научно-популарно дело „Кроз васиону и векове“ чији аутор је велики, али доскора забораву препуштени научник, Милутин Миланковић. Његово име било нам је познато тек у оној мери колико се оно везује за покушај реформе календара, док његов огромни допринос светској науци у области астрономије, метеорологије, грађевине, а поготову његов књижевни дар, нисмо ни слутили.

Желећи да сазнамо више о аутору ове књиге интригантног наслова, али и да са њим упознамо и наше ученике, морали смо да одступимо од класично замишљене наставе и отиснемо се, као што је то урадио и Миланковић, у „ненасељене и недовољно обрађене крајеве“.

Путовање са књигом у руци било је наш први корак. Тај чудесни ход границом која безуспешно дели оно што зовемо простором науке и поростором уметности, али и вере човекове, отворио је пред нама неслућене видике. Родио је жељу да заједно са ученицима одгонетамо тајну Миланковићеве личности и спознајемо величину његовог дела, али и да продубљујемо свест о науци, вери и уметности као важним компонентама човекове опште и националне културе.

Путовању и превазилажењу граница сваке врсте учили смо се од Миланковића. Па како онда одолети и не учинити један просторни поход и не посетити Миланковићев гроб и очински дом о коме он са толико љубави пише, ту мало узводно од нашег града, у Даљу, у Хрватској? На ово путовање узмогли су да пођу професори са само шесторо ученика, но, то нам није сметало да и осталима пренесемо своје снажне утиске.

Надахнуће које нам је пружио Миланковић није могло тако лако да се заустави. Био је то човек спреман да се зарад служења отаџбини и науци одрекне блиставе каријере грађевинског инжењера започете у Бечу, да зарад исте ове службе живи у материјалној оскудици верујући у преимућство духовног иметка над материјалним. Сама нам се наметнула мисао о Миланковићу као истинском примеру сведочења духа светосавског. О тој мисли покушали смо да проговоримо кроз драматизацију одломака из његовог дела „Кроз васиону и векове“.

Ни ученици нису остали ускраћени за нове изазове. Пред њих је искрсла неопходност самосталног трагања за изворима сазнања. Како су штампани садржаји о нашој теми били врло оскудни, главна ризница био нам је Интернет. На њему смо заједнички креирали и Простор који смо посветили Милутину Миланковићу, а на ком су ученици могли да виде колико смо одмакли у пројекту, да погледају фотографије, видео записе са часова, али и да оставе свој коментар, сугестију и приложе своје радове.

Колико смо у свему овоме успели, можда најбоље сведоче управо ти њихови радови: репортаже о посети Миланковићевој родној кући и његовом гробу, интервју са нашим даљским домаћином, презентације, есеји, па и мали речник астрономских појмова који су начинили. Из обиља њихових сазнања и импресија, издвојићу једну која можда баш зато што се завршава запитаношћу, а запитаност је почетак дуготрајног процеса сазнавања, представља добру илустрацију онога што су ученици научили радећи на пројекту Миланковић.

Свет га је признао и уврстио међу велике научнике. Србија је то учинила много касније, али је ипак учинила. Ми данас имамо леп осећај што је неко наш успео да убеди свет у истинитост својих мисли и идеја и да се уврсти у петнаест најзначајнијих научника на свету. Велики људи имају своје улице и тргове. Питам се колико је велик човек који има своју планету.

(Из ученичког рада)

Наравно, свега овога не би било да није било Креативне школе, која нас је мотивисала и покренула: да се стално усавршавамо, да учимо једни од других и да размењујемо идеје, јер сви смо ми посленици на једном истом пољу: просветном.

И на крају, нећемо скривати задовољство због остварених резултата, али ћемо се надасве трудити да не заборавимо: награде су добре онда кад подстичу – на неке нове походе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s