Импресије из центра света

Када сам пре пар година посматрала Атлански океан са Рта добре наде, места са кога је мојој мајци пре скоро пола века стигло писмо које сам ја као дете касније више пута читала не верујући да таква места уопште  постоје у стварности, схватила сам да је све могуће. Одлучила сам да одмах ту, на крају света,  зажелим следећу нереалну жељу и за сваки случај,  чврсто је загрлим и овековечим.

Крај света је право место да замислите жељу

У Њујорк сам стигла аутобусом, из правца Њу Џерсија и узбуђење које сам осетила када сам први пут уживо угледала обрисе ове тако познате метрополе, било је слично оном кад сам угледала пирамиде како провирују иза неугледних недовршених кућа у каирском предграђу. Чуда цивилизације ниједног човека не остављају равнодушног.

Врло брзо је, захваљујући Линколновом тунелу, који пролази испод реке, ова прва, визуелна импресија, уступила место бројним другим, усковитланим, помешаним, јер само што сам закорачила из расхлађеног аутобуса на врели асфалт, запахнуо  ме је мирис воде и мирис рибе који ме је подсетио на детињство и Рогозницу. Осим мириса, ветар је разносио и звуке градске вреве какву још нигде нисам чула и скренуо ми пажњу на реку жутих таксија који су пловили кроз гужву.  На тротоару, као да је се не дотиче ужурбани пулс овог града, седела је бескућница задубљена у  часопис.  Помало сам јој завидела у том моменту, ипак она живи у Њујорку, најпознатијој метрополи на свету.

Њена адреса је New York, New York

По чему је Њујорк, односно његово средиште, Менхетн,  толико посебан, схватила сам чим сам се (након скоро два сата стрпљивог стајања у реду) попела на  Емпајер Стејт зграду.  Менхетн је полуоство, са запада и истока опкољено рекама (Хадсон и Источна река), на југу запљускиван Атланским океаном. 

Панорама Менхетна

Реч Менхетн на језику Индијанаца значи острво брда, али је то првобитно значење почело да губи свој смисао још када су први досељеници, Холанђани, почели да разбијају стене (стене се данас могу видети само у Централ парку), копају канале и мењају изглед овог полуострва. Од тада до данас, једино што је остало стално у Њујорку су промене.

Фрагменти прошлости у Централ парку

Захваљујући сјајном географском положају и сталној људској потрази за бољим животом, али и модним трендовима (у 17. веку помодни Европљани су били луди за дабровим крзном),  овај град је почео да се развија и расте. Није ни чудо да су реке исељеника из целе Европе пре више од века свој нови живот започињале управо у њујоршкој луци, загледане у обећавајућу Статуу слободе. Посматрајући је са трајекта који вози до острва Стејтен (прилика да се Њујорк доживи и разгледа са воде) учинила ми се малешна, као да не оправдава огромне снове које су снивали путници треће класе прекоокеанских бродова, они попут Николе Лулића из Коњског брда у Лици.

“Да ли ће слобода умети да пева…”

За разлику од европских градова који се диче старошћу својих грађевина, трагови прошлости овог града су скоро сасвим избирсани чак и на југу, одакле је почео да се развија и расте у 17. веку. Старе колонијалне грађевине замениле су импресивне и вртоглаво високе куле од челика и стакла, које се огледају једна у другој као у огледалу. Ретки су споменици из којих можемо да наслутимо како је Њујорк изгледао некада, попут Капеле Светог Павла, која изгледа као насукана међу високе пословне зграде у Финансијској четврти и Бруклинског моста са кога се пружа величанствен поглед на град.

Старо се огледа у новом

Скоро сви, који су били у Њујорку или су слушали и читали о њему, рекли су ми да овај град уствари и није Америка, него цео свет у малом. У то сам се уверавала на сваком кораку, и када сам  у Кинеској четврти покушавала да се споразумем са продавачицама које не говоре енглески, и када сам у загушљивом, клаустрофобичном метроу слушла реге музичаре како свирају нашу Месечину, и када сам залазећи из једне четврти у другу имала утисак да ступам у потпуно нови другачији свет, другу димензију.

Алиса у земљи чуда и неонских реклама

За четири дана, колико сам ја имала на располагању, успела сам тек да дотакнем Њујорк, али не и да сама останем нетакнута. Много тога ме је импресионирало, заинтригирало, узбудило, запањило.  Успела сам да осетим потпуни мир гледајући океан са његових  докова, али и узнемирујући страх само неколико стотина метара даље, посматрајући колону људи која обилази место на коме су се некад уздизале куле близнакиње.

Ground zero – меморијал и градилиште

Ипак, најлепши осећај који ћу понети из Њујорка је пљусак који сам доживела када сам изашла из цркве Светог Саве коју сам посетила пред сам повратак кући (тј. својој америчкој кући у Вашингтону). Била је то права провала облака, али не она од које се склања на суво и сигурно место, већ она која вам говори да сте баш ту где треба,  ту,  у центру света и да сте и ви помало његов становник.

About these ads